Stara godina 1964. otkucava poslednje sate. Za razuzdanije dočeke Nove godine, Užice će morati još da sačeka. Skromno, baš skromno! Društvo koje izlazi iz siromašnih, poratnih godina još se zahuktava…
Ovog januara 1965. godine, kada su se kazaljke poklopile, nestalo je svetla. Poljupci, čestitanja, osmesi označili su u Užicu početak nove 1965. godine. Veče uoči 1965. godine bilo je hladno, tmurno, zimsko i maglovito. Trg, iako osvetljen mnogobrojnim svetiljkama, jedva se video. Sa glavne ulice rano su nestali šetači. Odmah posle 22 časa, kafane su bile zatvorene za sve koji nisu imali ulaznice. Trubači iz Krive Reke i Ježevice ispraćali su one za koji je doček bio završen.
Gosti Gradske kavane počeli su da se zabavljaju već u 20,30 časova, slušajući valcere koje im je svirao Miloš Broćić Brole na čelu svog orkestra “Ere”, na svom istrumentu “Copakt”, jednoj od prvih električnih orgulja koje su stigle u Užice iz Italije. Sa njim su tada nastupali: Stevo Zarić solo gitara, Vojo Mulina bubnjevi i vokal, Vlade Mršević vokal.
Napolju po uvelom lišću padao je sneg, u parčiću ispred biblioteke zadržao se, osećala se tišina i zimska idila koju samo sneg može da stvori.
Kamena klupa kod „Kule“ vlažna, na njoj uporno sedi jedan par, slušajući muziku koja se čuje iz Gradske.
Na vratima restorana Hotela “Zlatibor” navukli zavesu, jer se ispred njihovog velikog prozora okupilo poprilično prolaznika, koji su posmatrali pevačicu koja je imala tako dubok dekolte, da je izgledalo kao da ga uopšte nema, koju publika vraća da po peti put peva “Kafu mi draga ispeci”.
U kafani “Pariz” Raketini vozači pevaju zagrljeni. Pustom Glavnom ulicom odjekuje bat milicionerovih čizama. U Gradskoj je već pojedena riba “Orli” i orkestar „Ere“ je svirao romanse.
Nova 1965. je došla, usne su se spojile u mraku, a kada je došlo svetlo, došlo je bučno, uz pivo, špricere, vinjak, vermut, šampanjac… Iz Gimnaziji i Učiteljske čula se muzika i radostan smeh mladosti…
Užičanima koji su dočekivali Novu 1965. porodično ispred televizora, prvo su Mića i Aćim pričali o jedinicama iz spavanja i o tome kako je Deda Mraz svakome detetu poklonio po tri „neću“. Onda im se pridružio jedan od junaka iz filma “Ljubav i moda”, popularni Đuza Stoiljković.
Posle njih, čestitku (tekst Vase Perovića) čitao je za svojim stolom najpoznatiji amater – sudija za prekršaje, a inače profesionalni glumac Slobodan Perović. A onda je došao red na Čkalju, to jest na kuvara Jordana, koji je sa svojim pomoćnikom objašnjavo domaćicama kako da spreme novogodišnju čast po njegovom receptu. Sastojci su K-15, fudbal u vidu petohiljadarke, film, teletina… mnogo toga, a na kraju nije mimoiđena ni satira za televiziju.
Poslednji Mija Aleksić, u društvu Amazonca i Malenog, počinje da čeka Novu godinu pored neke građevine oko bureta. Građanin Pokorni pričao je Užičanima o svom stanu koji će tek da dobije, o željama za Novu godinu… A ja sam ovu pričicu sastavio od nekoliko sećanja Užičana, koje sam snimio negde na sredini osamdesetih godina, posle 20 godina od opisane novogodišnje večeri.
Novogodišnja noć je prohujala, i ušavši u januar Užičani su izgubili onaj elan i energiju koji su ih držali danima. I posle tog novogodišnjeg dočeka iz šezdeset i pete je došlo jutro. Hladno januarsko jutro. Možda i snežno? Ono je bilo tako ravnodušno, distancirano od sinoćnog dočeka Nove godine.
Oni koji su bili zaduženi za ideološku čistotu mladih ponovo su navukli svoje maske na lice. Trebalo je što pre se vratiti u svakodnevni život. Grad se vratio svom uobičajenom ritmu. Ni mladi nisu predstavljali izuzetak. Polugodište je bilo na pragu. Treba popraviti ocene…
Ovog prvog januara 1965. iz belog sveta je stigla vest da je pod vođstvom lidera pokreta Fatah Jasera Arafata formirana Palestinska oslobodilačka organizacija.
U Valjaonici je puštena u probni rad izvlačionica fine žice, koja će, kada krene sa radom, u redovnoj proizvodnji podmiriti potrebe sitare u Arilju. Inžinjer Viktor Glišović je rekao da će najtanja žica koja će moći da se vuče na ovim uređajima imati prečnik 0,04 milimetra.
Posle jesenjeg dela fudbalskog prvenstva “Sloboda” je bila na drugom mestu iza kraljevačke Sloge. “Plasman Slobode je relaan, ta je rezultat velikog zalaganja njenih igrača.” pisalo je u listu „Sport“.
Velike drečeće plakate po celom gradu najavile su spektakularnu sporsku priredbu. Boks meč u sali Doma JNA između novoformiranog Boserskog kluba “Sevojno” i BK “Metalac” iz Valjeva bio je zakazan za 10 časova. Počeo je sat kasnije i veoma razočarao Užičane, koji su platili skupe ulaznice. Bokseri su se “milovali” i “folirali”, naročito u revijalnom delu na kome su samo nastupili Valjevci.
Odlučeno je na sednici Zavoda za cene da se užičkim ugostiteljima preporuči ukidanje servisa, kao što je već učinjeno u nekim gradovima.
Najglavatiji čovek u Užicu bio je Guskić Dragan zv. Guska, radnik u bioskopu Partizan, koji je tada rekao: “Fabrike nemaju kalupa za šešir koji bi odgovarao mojoj glavi… Znate ja sam najglavatiji čovek u Užicu. Želeo bih da sve glavate iz Srbije pozovem na takmičenje. Važno je da sam među prvima, pa makar i po tome.”
Iako skoro otvoren Dom ferijalaca “Naša mladost” je izazvao dosta polemike u gradu ovoga janauara. Dok je bio u izgradnji, Užični su mislili da je to dom omladine, u kojoj će imati društvene prostorije za zabavu i rad… Međutim, kada je otvoren, pojavilo se poprilično problema, od koji je najviše pitanje namene „Ferijalnog“ tražilo odgovor. Ovaj ferijalni dom nije mogao da funkcioniše bez redovnih dotacija, tako da su zaposleni morali tržišno da posluju. Kritikovana je i grupa mladih koji su navraćali u Dom i pravili pijanke i koja je prkosila da joj ne mogu ništa, zato što su bili odlični đaci. Naravno nisu samo oni pili na “Ferijalnom”, oni su samo prkosili.
Pojavili su se podaci užičkog sudije za prekršaje: “U toku 1964. godine sudija je kaznio 2705 fizičkih i pravnih lica, izrekavši novčanih kazni u iznosu od 7. 847.000 dinara i kazni zatvora u trajanju od 2.847 dana… Zbog prekršaja javnog reda i mira, kažnjeno je njih 617, od čega 152 zatvorom. Sudija se tada požalio da je većina milicionera i ostali koji podnose prijave polupismena.“
Valjaonica je premašila plan proizvodnje za 32%, od celokupne proizvodnje 62% valjanih i vučenih proizvoda namenjeno je za izvoz.
Savet za komunalne poslove je objavio da je “nagli priliv stanovništva, porodica i pojedinaca iz sela u grad i njihova težnja da na jeftin jednostavan način dođu do stana i to u najužem delu grada”. Dali su i spisak bespravno podignuti objekata u toku 1964. godine. Na tom spisku bilo je 150 objekata, najviće na Terazijama 44 objekta. A do tada je bila porušena samo jedna zgrada na Zlatiborskom putu, koju je zidao Dragan Radojčić.
Objavljeno je i to da užička sela ostaju bez poljoprivrednika, ostalo i je u Kačeru i Dretnju 18%, u Sevojnu 20%, Dubokom 28%, Buaru 30%, Zlakusi 32%. Postojali su podaci iz 1953, da je na području užičke opštine živelo 39.556 stanovnika. Seljaka je bilo dosta više 26.301, dok je u gradu živelo 13. 255 stanovnika. Sledeći podaci su iz 1961. Tada je ukupno bilo 46.658 stanovnika, od toga je živelo na selu 26.598, dok je u gradu bilo 20.060 stanovnikla. Ove 1965 u užičkoj Opštini je živelo 50.000 stanovnika, pola u gradu pola na selu. Na kraju je doneta odluka da se poruše 63 divlje građevine, kako su ih zvali “kokošinjci,” a njiovim vlasnicima da se da mogućnost da grade na Pori i Šančevima, Krčagovu.
Dvadesetčetvrtog januara smo saznali da je preminuo Vinston Čerčil, britanski političar i premijer Ujedinjenog Kraljevstva, jedan od naznačajnijih ličnosti prve polovine 20. veka.
