Путници уобичајно кад крену према Златибору, Тари, ексклузиви Дрвенграда у ужички крај, обично помисле на добру ракију, бели мрс, лепињу са све, говеђу пршуту, ужичку кобасицу. Све то је повезано са обавезним свраћањем на пијацу. Али овде око Ужица има још много тога занимљивог да открију. Ми Ужичани када пожелимо да из овог дигиталног убрзаног света побегнемо у бајку, идемо на Јелову Гору.
Има доста људи који не воле стереотип, тамо где се гура између бројних хотела, дино и аква паркова, апартмана, базена, сауна, као и обавезних ресторанских понуда са плодовима мора, који сматрају да је та понуда најбоља кад јагње или прасе упадну у море. Које не фасцинирају високи планински врхови и остале новотуристичке имишљотине, које су све даље и даље од недирнуте природе. Читав крај између Ужица и Косјерића је прави избор за њих. На том путу не може се заобиђе село чије име доста тога говори, Гостиница. Када се дође у овај део ужичкога краја једноставно се не треба ослањати на Google Earth, мапе или на оне штампане водиче, где пише шта то треба да се види. Овог пута једноставно се треба ослањати на људе, што смо радили пре овог дигиталног времена, где “паметни телефони” одређују куда ћемо, шта ћемо и са ким ћемо.
У откривању свих предела на које се протеже село са гостољубивим људима и посебностима најбоље је обилазити теренским возилом уз савете ужичких добронамерних пријатеља, али и уз поуздано искуство оних који су, мање или више давно, одрасли у том крају. Оне који желе авантуру у њу, само их може одвести удобна обућа, спремност да се пешачи сатима и да се добар део дана проведе хранећи се дивљим купинама, боровницама, шљивама сакупљеним поред пута. За познаваоце гљива је лакше, њих има јестивих у великом броју. На жару, уз хладу изворску воду – “као да је са Јованиног врела” су доживљај.
Авантура почиње на десетак километара од од центра Ужица, преко Буара, ту на вису знаном као „Ковачница“. Ковачнице нема одавно, али има продавница и кафана и табла са именом села “Гостиница”. То је једно од најразуђенијих села уопште у ужичком крају са бројним засеоцима. У суседству су Каран, Лелићи, Рибашевина, али ја ни после три – четри ракије како су ми саветовали и не тако давно препоручили “Гостионичари”, они што тако добро госте, уз сва њихова детаљна објашњења није ми било јасно, шта ту од кућа, имања, шума ливада и њива припада ком селу. Али сам запамтио да најлепши део или је то оно што сам ја видео од те предивне планине Јелове Горе, својим већим делом налази на територији Гостинице.
Кад се попне донекле уз брдо, за кога ми рекоше да му врх има више од 1000 метара, пукне поглед, виде се предели бројним километара унаоколо. Кад се загледа види се у даљини Пожега. Даље на југоистоку рекоше да су то обронци Голије, па на истоку Овчар и Каблар, потом ка југу висови изнад Ивањице, до Торника, Чиготе, до Таре на западу.
Уз те гостољубиве, веселе људе, увек расположене за песму, свеједно кад раде или седе, овде се може осетити лепота и оно изгубљено сећање “као да је време стало”. Осетите да вас окружује мир. Није то она лепота великих планинских венаца, која се осети на Тари или Златибору, у овом делу Ужичког краја је другачије. Ту је огроман број различитог растиња и предела која то пружају. Има ту на заравнима кукуруза високих три метра, шумских обронака који се пењу оштрим стрминама. Ту има малених, укусних и тешко доступних дивљих купина, наспрем урбано под конац, поређаних, на благим падинама малињака са најквалитетнијим малинама, а боровница има свуда.
Гледам фотографије начињене у тим посебним природним лепотама. Ту су обронци са којих се види на делоко, густе шуме у којима се тешко пробија сунце. За мене је то све била Гостиница. На том целом гостољубивом простору кафа без најбоље ракије не иде, обавезн је и сок од малина са изворском водом, а ракија не иде без још једне. А кад се упознате и испричате, домаћин износи храну коју има. На Јеловој Гори они најтиши могу видети јелене и срне, некад су силазиле до самог тада малог Ужица, све до некадашњег “Круга” до кафане “Топ”.
На том простору Јелове Горе има доста кућа или викедица мудрих ужичана. Ту проводи доста времена један од најмудријих, писац академик Лубомир Симовић, ту је и новинар Зоран Јеремић наш “Јаре”, писац, написао је и књигу о Ужичанину оскаровцу Стиву Тешићу. Ту је и библиотекар Смиљанић, начитани рокер гитариста за понос. И друге ужичке паметнице, са којима пролази време док удариш дланом о длан, поменуо сам оне мени најдраже.
И тако, ако је здрава природа лек за уморног и од обавеза посусталог, онда је шумовито и очувано подручје Јелове Горе, благотворно и лековито. Ту у краљевству краљице боровнице, као у неком бајковитом филму нпр, о Хари Потеру, столетно дрвеће, у брду на свега десетак километара од ужичкичког географског центра, “Малог парчића”. А села Јелове Горе нижу се као ђердан Гостиница, Рибашевина, Каран, Губин До, Трнава све до Татинца, а у сваком басна, бајка, легенда а за мене незналицу тај бајковити простор све Гостиница, кад мрднем са асфалта даље од путоказа. На излетишту Код Јованове воде, има оно што код других нема, пространства обрасла шумском воћем. Боровница расте у вишим, незагађеним пределима, све се ту плави кад “шумска краљица” богато роди. На другим местима у ужичком крају боровница је нестала или је мало има. На Јеловој Гори,ваљда зато што је ово подручје остало исто кроз минуле деценије – опстала. Давних година одавде је, одмах по брању, путовала у престоницу, пред краља, а касније кажу јеловогорску боровницу волео је и Тито.
Данас ту вредност настоји да сачува и недовољно познате лепоте Јелове Горе промовише еколошко-промотивна смотра ‘’Дани боровнице’’.
Са манифестацијом је започето од 2001. Одржавала се у јулу, а ове 2019. у августу, ту крај Јованове воде, с циљем да се заштити читава планина са том нетакнутом природом. Оснивач манифестације је Демократска организација за привреду и социјалну интеграцију (ДОПСИ). У оквиру манифестације организован је некад Еко-камп “Сви у природу”, сликарска колонија “Меморијал Живан Жико Јовичић“, ауто-рели, такмичење у народном вишебоју, дечији фудбалски турнир, модне ревије и избор за Мис боровнице, наступи фолклорних и изворних певачких група и тамбураша. Манифестација је трајала 5 дана. Домаћин и промотер дана боровнице је чувени ужички светски познати фудбакски тренер Радомир Антић.
Гостиница је позната по гостопримству, кажу још из средњег века, кад су овде угошћавани и смештани многи који су долазили у походе Белој цркви каранској. За Гостиницу данас кажу да је село вештих занатлија, најбољих ковача и пинтора. Ту је и нова црква на Ћетеништу, за коју је камен темељац донет из Лелића, у сећање на владику Николаја Велимировића.
А кад дође јесен, треба издржати то обиље у поменутим селима. Годе јесењи дани, нарочито воћњаци препуни плодова, а њиве берићета. Кад у свакој кући кољу свиње, топе маст и праве чварке, кад се свеже месо пече у жару и кромпири ваде из пепела. Домаћини дане проводе крај казана у печењу ракије, која је понајбоља у целом крају, јер настаје од најквалитетнијих шљива, у чистим судовима и по традиционалној рецептури, ко за “Жестивал”.
А домаћице праве, суше јабуке за компоте, шљиве, орахе, кувају џемове и слатка, и све је то доступно сваком госту, да једе колико му воља, учествује у пословима, али и да понесе припремљено кућама. Овај ђердан села туристи тек откривају, а ко дође и доживи га – враћа се.
Посебна прича је о сликару Михаилу Миловановићу који је волео овај крај где је изградио прелепу кућу, која данас пропада, легат му је у Народном музеју. Али због његових сени долазе у ову бајку божије лепоте сликари и песници из целога света, ту Гостиници, Губином долу, Рибашевини. У овој јеловогорској бајци која стално траје, лепота речи и слике надахњују се лепотом крајолика.
