O dudovima, svilen bubi i najređem evropskom leptiru koji se krije u Užicu i na Zlatiboru

142
Krošnja stogodišnjeg užičkog belog duda
Krošnja stogodišnjeg užičkog belog duda

Pre nekih 5000 godina u Kini, ljudi su otkrili kako izrađivati luksuznu tkaninu od sekreta dudovog svilca, a poslednjih vekova tajna proizvodnje svile proširila se po čitavom svetu. Gde god je to bilo moguće, ljudi su sadili dudovo drveće kako bi njime hranili dudove svilce. Nekada u Jugoslaviji, a ponajviše u Srbiji, gde beli dud dobro uspeva, bilo je mnogo proizvođača kokona, okruglih postelja svilene bube, tj. dudovog svilca, u kojima se ona pretvara iz gusenice u lutku, štiteći sebe spolja i iznutra svilenim nitima. U proizvodnji ,,kraljice’’ tkanina, kako svilu zovu u svetu, pre Drugog svetskgo rata, Srbija tj. Kraljevina Jugoslavija je bila na petom mestu u svetu! Dudovi svilci su danas izumrli u divljini, ali se gaje u velikim brojevima za svilarstvo.

Dudov svilac i kokona
Dudov svilac i kokona

Belog duda je tokom 19. veka u užičkom kraju bilo veoma brojno drvo, čijim su se listom hranile larve gusenice od čijih se čaura proizvodila svila. I danas je moguće naći velike bele dudove stogodišnjake u Užicu i okolini. Užičanka Maga Magazinović, prva srpska novinarka, koja je opisujući svoje detinjstvo napisala da se tokom poslednje dve decenije 19. veka noću, kad je tišina, u Užicu čuo specifičan čudan zvuk koji se čuo kada larve svilene bube grickaju listove beloga duda. Maga je bila ne samo svedok i pronicljivi posmatrač, već i učesnik mnogih značajnih događaja. Analitički dar Mage Magazinović čini da njena sećanja uobličena u knjizi „Moj život“ svojim značenjem i sadržajem zalaze u sfere etnologije, psihologije, sociologije, obrazovanja, kulture i politike. Iz Maginog pomena, ali i iz pripovedanja i drugih savremenika toga vremena, se saznaje da se svila dobijala u Užicu gajenjem svilenih buba i da su njihove čaure ručno prerađivane u domaćinstvima. Kako su to nekadašnji Užičani radili?

Kad se dudov svilac nakon nekog vremena zatvori u kukuljicu, oko sebe isplete vlaknastu čauru kao zaštitu. Čaura je neprekinuta svilena nit dugačka i do 1600 metara koju izlučuju posebne žlezde koje se nalaze u glavi dudovog svilca. Zatim bi proizvođači svile dudove svice ubijali, stavljajući ih u proključalu vodu, dok su se još uvek nalazili u čaurama. Jer, kada bi odrasli dudovi svilci izašli iz čahura, svilene niti bi popucale i time postale loše za proizvodnju. Da bi se svila izdvojila, čaure su se morale smekšati, što se događalo u vreme kada se potope u vrelu vodu. To je omogućavalo da se niti odmotaju, kasnije se više njih uprede zajedno kako bi se dobio konac pogodan za pletenje ili tkanje.

Svilen buba potrebna za nastavak proizvodnje
Svilen buba potrebna za nastavak proizvodnje

Jedan dudov svilac je davao samo 0,2 grama sirove svile, što znači da ih je potreban velik broj kako bi se došlo do ikakve značajnije količine svile. Znači gomile ubijenih dudovih svilaca postaju nusproizvod. Njih su pretvarali u đubrivo za povrtarske bašte, kojih je takođe bilo u to vreme veliki broj u Užicu i okolini, kako je pisala Maga. Koristili bi ih i oni koji su imali ribnjake za hranu za ribe, hranili njima svinje. Samo bi malom broju dudovih svilaca dozvoli da prežive i na prirodan način izađu iz čaure. Onoliko koliko je dovoljno za nastavak prozvodnje svile.

Hrastov svilac najveći evropski leptir, zlatiborski žuti lepotan
Hrastov svilac najveći evropski leptir, zlatiborski žuti lepotan

Moja prababa Obrenija Brena, kada joj je nastradao muž kramar pradeda Vlajko Kovačević, prodala je imanje u Dobroselici i kupila drugo na Pori. Između ostalog, u Užicu se bavila proizvodnjom svile. Mesto gde su prerađene čaure predavane Užičani su zvali “Dudara”, bila je u kući na Žitnom pijacu, odatle su otpremane u Pančevo.

Inače, prva svilara u Srbiji je otvorena u blizini Pančeva na Bavaništanskom putu, počela je sa radom 1889. godine. Kako kapaciteti nisu bili dovoljni, izgrađena je nova na levoj obali Tamiša, po uzoru na one u Francuskoj i Velikoj Britaniji, koja je puštena u rad 1900. godine. Stariji Pančevci su je zvali “Galatea”, po italijanskoj reči za čauru svilene bube.

Ružicin žuti užički leptir lepotan iz Vrela
Ružicin žuti užički leptir lepotan iz Vrela

Pre 150 godina dudovog svitca, koji je potreban za proizvodnja svile u Evropi, počela je da istrebljuje bolest zbog čega je bila ugrožena proizvodnja. Iz istočnih delova Azije u Evropu prenesen leptir japanski hrastov prelac, japanska sviloprelja ili gorska čaura. Uvezen je zato što je u to vreme u Evropi zbog bolesti dudovog svilca bila ugrožena proizvodnja svile, a verovalo se kako će ovaj istočnoazijski prelac, čija gusjenica zapreda krupne svilene čauure, biti dobara zamena za dudovog svilca. Japanski hrastov prelac je tako najveći leptir u Evropi. Lete od kraja mjeseca jula do kraja septembra. Odrasli leptiri žive nakon parenja razmerno kratko vreme, najviše 4-5 sedmica.

Japanski leptir “Hrastov prelac” se retko viđa i u svojoj postojbini. Godine 2016. Čajetinka Milica Pavlović ga je ugledala i fotografisala u šumarku u naselju Palisad na Zlatiboru. Nazvala ga je “Žuti lepotan”, imao je raspon krila veći od 15 santimetara. Na mogućnost da ovaj Žuti leptan – hrastov svilac naseljava Zlatibor ukazuje da je avgusta 2015. godine u Čajetini viđen još jedan primerak. Izuzev ova dva zlatiborska, i 2013. u Visokom u BiH, nije zabeleženo da je ova vrsta leptira viđena na Balkanu do tada. Poslednjih godina je viđeno i snimljeno još nekoliko primeraka ovih leptira na Zlatiboru, čak jedna fotografija na ruci. Pre ovih otkrića znalo se za kolonije „japanskih hrastovih prelaca“ u Austriji, južnoj Nemačkoj i severnoj Italiji.

Ružicin žuti užički leptir lepotan iz Vrela
Ružicin žuti užički leptir lepotan iz Vrela

Ovaj leptir, koji na svakom od četiri četiri krila ima karakterističan krug nalik oku, gaji se u Japanu hiljadu godina radi prozvodnje bele svile. Sada kada je u svojoj postojbini retka vrsta i uzgajivači svile ga skupo plaćaju. Nije štetan i ukoliko ga vidite na Zlatiboru nemojte ga dirati, jer je redak poseban Zlatiborac, deo turističke atrakcije, zato ga samo fotografišite. A beli dudovi imaju dobar hlad i ukusne slatke voćke.

Kada sam zaključio članak i objavio na Fejsu, poznanica Ružica Blagojević mi je poslala fotografiju sa kojom dokazuje da retki najveći evropski leptir ovoga puta Ružicin lepotan živi u Užicu, tačnije u Vrelima, tu u blizini bazena.