Хвала што сте ме усмерили где да истражим, да бих написао причицу о некадашњој ужичкој чесми, која је била код некадашње “Градске књижнице и читаонице”, у кући где је данас кафана “Ера”. Да, најбоље је када заборав овлада, истраживање започети на ужичком гробљу, на Доварју.
Писани траг, уклесан на споменику на Доварју, сведочи о животу и смрти шесточлане трговачке породице Јовановић. Петар и Анка Јовановић су 1893. остали без кћерки Даринке и Павлије, које су, због епидемије болести, умрле у четвртој и трећој години живота. Изгубили су Петар и Анка и два сина, Александра и Илију, који су животе дали за отаџбину. Споменик сведочи да је студент технике и резервни потпоручник Александар, фебруара 1916. године, подлегао ратним напорима као велики јунак и мученик. Александар је умро од последица рата у 23. години живота на острву Виду, где заувек почива његово тело. Његов брат, свршени ђак трговачке академије, Илија Јовановић, учествовао је у Првом светском рату као наредник добровољац. Имао је 25 година када је, као тешки инвалид, преминуо у Ужицу 1920. године, четири године након смрти свога брата.
У знак сећања на храбре синове, познати ужички трговац Петар Јовановић је подигао код тадашње градске Књижнице и читаонице, данашње кафане “Ера”, спомен- чесму на чијем је постаменту од црног мермера била биста српског војника са француским шлемом. Спомен- чесму је 1943. године срушио возач италијанског тенка.
У великом болу за својом децом, поломљеним крилима, како пише на споменику од белог кречњака на Доварју, 1923. године је пресвиснуо од туге шездесетпетогодишњи Петар Јовановић. Три године касније, децембра 1926. године, умрла је и мајка, супруга, добротвор Кола српских сестара, Анка Јовановић. Доброчинство је настављено и након смрти Анке Јовановић, која је сву имовину завештала Колу српских сестара. Анкина кућа у тадашњој доњој чаршији, у близини данашње Прве основне школе краља Петра II, након њене смрти је поново постала дом деце сиромашних родитеља и деце без родитеља. У тој кући је била ћилимарница у коју су долазиле девојчице из околних села, како би се бавиле ручним радом, преле, ткале. Живеле су у Анкиној кући, а похађале наставу у Женској радничкој школи. Коло српских сестара се старало о одржавању хигијене интерната, чији су рад помагали и бројни Ужичани из града и околних села, донирајући дрва за огрев, џакове кромпира, лука. Интернат, отворен у кући Анке и Петра Јовановића, у улици која од Димитрија Туцовића води према плажи, престао је са радом пре Другог светског рата. Коло српских сестара 1936. године је продало ту кућу. О томе сведочи благајнички дневник, извештај Кола српских сестара, као и плаћање пореза на пренос куће на трговца Никачевића. Био је комшија и купио је део који је припадао Јовановићима. Ствари су исељене и стављене у приземље куће Вишње Прљевић, која је у то време била представница Кола. Потом су распродате, јер нико није имао пара да плаћа намештај који заузима простор. Такве ужичке куће би требало да буду сачуване задужбине, јер је жеља донатора да се у сећањима људи у Ужицу, у каснијим генерацијама, задржи памћење на такве градске породице.
Отргнута је од заборава ужичка породица Јовановић. Учинило је то Коло српских сестара Ужица, служењем парастоса и одржавањем помена породици Јовановић на гробљу Доварје, у близини капеле и службених просторија ЈКП Биоктоша. У том непосредном окружењу се истиче од белог кречњака урађен споменик шесточланој породици Јовановић. Породичну гробницу Анке и Петра Јовановића осмислио је Ужичанин, академски сликар и вајар Михаило Миловановић, као и Јовановића спомен чесму. Иначе, Михаило Миловановић је један од оснивача Удружења ликовних уметника Србије, ратни сликар Врховне команде српске војске у Првом светском рату, аутор чувених портрета српских војвода Радомира Путника, Живојина Мишића, Степе Степановића и Петра Бојовића, генерала Павла Јуришића Штурма, краља Петра I Карађорђевића и регента Александра Карађорђевића. После каменорезачког заната од кога је одустао и годину дана проведених на усавршавању у школи Антона Ажбеа у Минхену, 1905. године Миловановић је у Минхену је постао студент Академије лепих (ликовних) уметности, прво код професора Лудвига Хертериха, а потом у класи његовог наследника Хуга фон Хабермана. Миловановић је дипломирао 1909. године на ликовној Академији у Минхену, а у земљу се вратио на почетку Балканских ратова 1912. као добровољац. Почетак Првог светског рата је дочекао на усавршавању у Прагу, био ухапшен и после бекства из прашког затвора, преко Немачке, Пољске, Украјине, Црног мора и Румуније, стигао је да се прикључи на ратишту својој Дринској дивизији и са српском војском преживео њену голготу.
Миловановић, чији се легат данас налази у ужичком Народном музеју, израдио је споменике архимандриту рачанског манастира и кнезу Соколске нахије Хаџи Мелентију у манастиру Рача, команданту Златиборског комитског одреда мајору Кости Тодоровићу у Сребреници (који су порушиле усташе у Другом светском рату), српским ратницима у Младеновцу (оскрнављен 1947. уклањањем грба Србије и двоглавог орла с крстом и круном изнад грба), споменик на Крфу погинулим војницима Дринске дивизије, мермерни иконостас у православној цркви у Младеновцу (1926 – 1929) итд. Гробница Јовановића, као културно-историјски споменик и архитектонско дело, чува сећање на трговачку породицу, херојска и доброчинитељска дела која су чинили. Споменик је обновио Одбор Кола српских сестара 1935. године.
Шездесет година је одолевала времену, запуштена и заборављена гробница породице Јовановић. Коло српских сестара није заборавило знамениту ужичку породицу породици без потомака. Те 1995. године, према писању тадашњег Експреса, Коло је платило земљарину за породичну гробницу, искрчило коров, чиме је оживело сећање на Јовановићеве. Коло је потом 2016. обновило читав споменик и одавањем помена, како је 11 година раније истакнуто, није дозволило да се затру гробови те чувене породице ужичких родољуба.
