Аврам Караклајић је био ужички кафеџија, општински кмет. Дао је некадашњем ученику Десимиру Ђуровићу, а касније и куму, кућу на Слануши под закуп, где је сада мали сквер са еснафском чесмом. Све до рата била је то приземна кућ,а намески грађена за кафану, које ће постати веома позната пивница “Шангај”. Када ју је Десимир тек отворио, кафану је назвао “Мали булевар”, али гости, већином пензионисани жандари, убедили су га да промени име у “Шангај”. Стари Ужичани су се сећали да је са стране код улазних врата била исписана фирма “Шангај”. Истраживач прошлости, Милорад Искрин, у својој књизи “Кафане и пекаре Ужица“ је писао: “Аврам Караклајић му је био духовни отац. Зато је Аврам и касније у Десимировој кафани био као домаћин. Само што ту није ноћивао, Тако се говорило. Дође из општине, скине шешир, остави штап и седне увек за исти сто. Ту га чека кафа са коцком шећера и чашом ‘ладне воде и обавезне “тазе” новине на бамбусовом држачу за новине”.
Аврам је сина Ђорђа Караклајића добио 1912. године. Гимназију је завршио у Ужицу 1931. године. Затим је завршио Правни факултет у Београду. Из Ужица је понео љубав према народној и староградској музици. У Ужицу је учио виолину код професора Шимека.
Током студија у Београду је свирао у студентским оркестрима. У Народном оркестру Радио Београда, којим је руководио чувени Царевац, и у Колегијуму Музикому, о коме је бринуо Београдски униварзитет. Био је председник удруђења студената Ужичана у Београду. Године 1941. заробљен је као официр Југословенске војске. Кад се рат завршио, био је уредник у Радио Београду музичких емисија и диригент. Музички се усавршавао опрeделивши се за народну музику, фолклор, све што је имало музички израз народа. Основао је и водио најпре мали оркестар, а касније и велики Народни оркестар Радио Београда. Обрадио је преко 500 фолклорних мелодија и око 100 староградских песама. Компоновао је сценску музику, објавио је 8 збирки народних песама и мелодија за хорове. Издавач неких збирака била је и Српска Академија наука и уметности. Почетком 1962. године, у издању “Нолита”, заједно са Николом Херцигоњом, објавио је збирку од 380 партизанских народних песама, потписујући се као уредник. Био је ицијатор и организатор обнове предратног удружења Ужичана у Београду 1975. године. Добио је Вукову награду за 1972. годину. Умро је 1986. године у Београду.
