Prva robna kuća u Užicu je otvorena 15. jula. Namenski je izgrađena i uređena po modernim i savremenim principima, nazvana je robna kuća “Progres”. Imala je 1800 kvadratnih metara prodajnog i 600 kvadrata magacinskog prostora. Preko tri odeljenja sa prodajnim fahovima metalne galanterije, staklarije, porcelana, elektro uređaja, radio aparata, muzičkih istrumenata, prehrambeno-delikatesne robe, parfimerija, bižuterija, pozamantrije, dečijih igračaka i tekstilne robe. Robna kuća je obezbeđivala i robu iz inostranstva. U njoje je bilo zaposleno 31 radnik, a njihov prosek godina je bio 24. Bili su to i najbolji trgovci sa kojima je Gradina raspolagala. U prostoru je ugrađeno centralno grejanje, rashladni uređaji, razglas, veliki izlozi, lift velikog kapaciteta koji je iz magacina prevozio robu, što je za ono vreme bio pojam lusuza. Na svečanosti otvaranja uručne su nagrade najzaslužnijim radnicima za izgradnju robne kuće iz GP Zlatibor. Šef gradnje Ljubivoje Gavrović nagrađen je radioaparatom, poslovođa Milan Vukomanović i radnik Desimir Veličković dobili su po ručni sat.
Održana je sednica Narodnog odbora Titovo Užice, na kojoj je doneto više rešenja i odluka. Doneto je rešenje o razrešenju dužnosti upravnika Centra za zaštitu majke i deteta dr Pavla Lazarevića, zatim je razrešen dužnosti upravnik istorijskog arhiva Dragoslav Bogdanović. Za direktora Trgovinskog preduzeća “Papir” postavljen je Radiša Stanković, a za direktora pošte postavljen je Ljubiša Savić.
Našu zemlju u malom broju nastanjuju mrki medvedi i to najviše na području Tare. Njih ćete retko videti, a stručnjaci tvrde da su medvedi na ovom području vrlo retko agresivni. Ipak, ostalo je zapisano da je 22. juna ove 1961. godine, idući putem koji vodi na Mitrovac, Jevrem Jerimijić sa svojom dvanaestogodišnjom ćerkom Milicom nije ni slutio šta mu se može dogoditi. Pošli su iz Aluge na Taru ka mestu zvanom “Gurićica”. Na jednoj krivini puta ugledao je medveda koji je počeo mumlati i odjednom pošao prema njima. Oboje su se prepali, nisu znali šta da rade… Jevrem je spustio čabar koji je nosio na leđima i našao neke kamenice sa kojima je počeo da gađa medveda u glavu, medved je skrenuo na donju stranu puta. Tek što je krenuo napred nadajući se da je opasnost prošla, pred njim se stvorio drugi medved. Nemajući vremena za razmišljanje Jevrem je dohvatio čabar i svom snagom udario medveda po glavi, medved se malo zbunio, ali se ponovo ustremio na Jevrema. On je opet dograbio nekoliko kamenica i svom snagom počeo udarati medveda. Za vreme njegove borbe njegova ćerka je obletala oko oca. Dok se Jevrem borio i sa jednim i sa drugim medvedom, dotle se iznad njega nalazio na drvetu i treći medved koji je sve ovo mirno posmatrao. Ipak, ovaj slučaj se sretno završio, medvedi su se iznenada odlučili da krenu prema šumi, a Jevrem i Milica što su brže mogli krenuli na suprotnu stranu.
Upravni odbor Udruženja sporskih ribolovaca “Đetinja” na svojoj sednici održanoj 24. jula 1961. razmatrao je pitanje izlova ribe u gornjem toku Đetinje i konstatovao da se članovi ne pridržavaju odlike skupštine o ulovu ograničenog broja pastrmke, zato donosi odluku: “O totalnoj zabrani izlova ribe, bez obzira na vrstu u gornjem toku Đetinje od Velike brane do mosta u Vrutcima. „
Užička javnost se zainteresovala za Miljanu koja je ubila ljubavnika Vidojka. Posle četvorodnevnog pretresa, veće petorice Okružnog suda u Užicu, kome je presedavao sudija Momšilo Preradović izrekao je presudu 28-godišnjoj Miljani Kovačević, radnici “Cvete Dabić”. Ona je osuđena na 15 godina strogog zatvora zbog podmuklog ubistva svog ljubavnika Vidojka Dragovića iz Dobroselice. Sud je utvrdio da su njih dvoje imali intimne odnose još od 1953. godine. 1958. u dogovoru sa Vidojkom, Miljana napušta svoga muža i odlazi da živi kod svoje babe Petronije. Vremenom njihova ljubav se polako obostrano gasi, tako da u periodu 1960/61. godine Miljana od Vidojka izvlači samo materijalnu korist.
On je pokazivao vidnu želju da raskine takav odnos pa je Miljani dao 75.000 dinara i na taj način raskinuo sa njom. Ona to nije htela da shvati, pa je 1. maja otišla na vašar na Vodice na Zlatiboru, gde je očekivala da će se pojaviti i Vidojko. Međutim, on se nije pojavio, pa je ona pošla kod njegovog prvog komšije da njega nagovori da ga nađe i dovede na sastanak sa njom. Nije ga našla, pa je pošla sama prema njegovoj kući. Na vašaru su joj rekli da je Vidojko našao novu, šesnestogodišnju devojku, koja je iz susednog sela došla kod njega u kuću da bude kućna pomoćnica. U samoj blizini kuće ona je sačekala da se pogase sva svetla i kada je zaključila da su svi ukućani pospali u Vidojkovoj kući, rešila je da ubije Vidojka.
Pred podrumskim vratima našla je sekiru, ušla na verandu, skinuvši cipele da se ne bi čuo njen hod u sobi. Prošla je kroz prvo odeljenje u kome je spavala Radojka Dučić sa jednim Vidojkovim detetom, kućna pomoćnica, a znala je raspored prostorija jer je dolazila ranije. Ušla je u sobu kojoj su bila otvorena vrata i pri slabom svetlu mesečine koja je prodirala kroz prozor uočila da na krevetu spavaju dve osobe. Vidojka je prepoznala po načinu disanja i kad se konačno uverila pipajući ga po rukama uverila da on spava do zida, snažno zamahnula i tri puta oštricom ga udarila u glavu. Sekiru je ostavila preko kreveta u kome je spavao Vidojko sa svojom ženom Darinkom. Nečujno se iskrala iz kuće i otišla kod svoje babe, kojoj je ispričla šta je učinila i sakrila se na tavan gde ju je sutradan našla milicija.
