Sa Veternika se bugarska artiljerija, poput kakvog razgoropađenog gromovnika, svom žestinom okomila na položaje srpske pešadije, preorava svaku stopu zemlje. Na sve strane lete kamenje, zemlja i čelik, dok se crni stubovi dima dižu u nebo. Pešaci se šćućurili u zaklone, ne mogu oka otvoriti ni nosa promoliti. Sa svih strana dopiru jauci ranjenih, nepomični zovu u pomoć, ali se njima ne može prići.
Stiže naređenje da jedna baterija Šumadijske divizije obustavi vatru po položajima bugarske pešadije i tuče njihovu artiljeriju. Cevi Debanžovih topova menjaju smer, brzo se podižu u vis. Tobdžije izdaju naređenja: daljina 1500 metara… pali, smanji za 200 metara… pali. Artiljerijski dvoboj se rasplamsava najvećom žestinom. Bugarski položaji su u plamenu, ubitačnom kanonadom ućutkivana su Krupova oruđa.
Novim naređenjem zahteva se uništenje jedinog preostalog neprijateljskog topa, dobro zamaskiranog na jednom šumovitom ćuviku, koji seje smrt po srpskoj pešadiji i sprečava je da krene u juriš. Nekoliko topova usmerava cevi u tom pravcu. Uspeha nema, granate preleću metu, druge je podbacuju. Prinosilac municije na topu Živojina Rajovića ljutito dobacuje:
– Žiko, šta ovi rade, kao da su pošli u svatove pa šenluče.
U tom trenutku na položaj dojuri komandant baterije Đorđe Popović, ljutit i pun besa grmi na artiljerce.
– Pobogu, ljudi šta to radite. Pešaci nam izginuše kao mravi, a komandant puka odozdo vapi da se ono čudovište uništi. Rajoviću, ajde sad se dokaži, osvetlaj obraz bateriji.
Prvi Rajovićev hitac viziran na razdaljinu od 1600 metara prelete ćuvik. Kad vide gde granata pade i osmotri okolinu, naredi prinosiocu municije da otrči i koracima izmeri rastojanje između dva obližnja telefonska stuba. Prisutni se čude i pitaju kakve veze imaju drvene bandere i artiljerijski dvoboj. Kad je dobio podatke doviknu nišandžiji.
– Daljina 1400 metara… pali!
Okolina ćuvika se upali, a nova naredba je glasila.
– Smaši za 50 metara… paln!
Top poskoči i granata zapišta. Sve oči uprte su u jednu tačku odakle stiže strahovita eksplozija, a vatra i gust dim obujmiše ćuvik. Nastade tajac, koji potraja nekoliko trenutaka, a onda se prolomi gromoglasno ura, to srpska pešadija krenu u juriš.
Prelazeći preko ućugkanog ćuvika pešaci naiđoše na retko viđen prizor. Granata Rajovićevog topa pogodila je najsavremenije Krupovo oružje od koga je ostala gomila gvožđa. Posada je ležala iskomadanih tela i ugašenih pogleda. U prolazu jedan pešak dobaci:
– Da bog da se ruka pozlatila junaku koji uništi ovo čudovište,
Posle završene borbe Rajović je komandantu i drugovima objasnio kako je izveo podvig koji je zadivio sve prisutne.
– Položaj ćuvika je bio nepodesan za određivanje daljine. U jednom momentu primetih telefonske stubove koji su vodili baš preko tog šumarka. Prebrojao sam ih, poslao prnnosioca municije da izmeri razdaljinu između dva najbliža, ostali posao nije bio težak. A što je granata udarila baš u top, to je puka slučajnost, da bi, gospodine majore, ovih dana imali o čemu pričati.
Komandant nije prvi put bio oduševljen spremom, zdravim instinktom i inteligencijom ovog samoukog zlatiborskog seljaka. Kada mu je kasnije uručivao najveće ratno odlikovaše, ponos na svog ratnika i zahvalnost za njegova dela izrekao je jednom rečenicom.
– Junače, od srca ti čestitam najveće odlikovanje koje ti je Srbija mogla dati!
Živojin Rajović, sin jablaničkih zemljoradnika Jevrema i Perside Popović, rodio se 25. juna 1891. godine. Odrastao je u porodičnoj zadruzi sa puno čeljadi, a malo zemlje, posedovali su po hektar okućnice, livade i šume. Do punoletstva se bavio zemljoradnjom, školu nije pohađao, ali je naučio da čita i piše. Kao redov artiljerac u 2. četi, 1. bataljona brdskog artiljerijskog puka počeo je 1913. godine da služi stalni kadar, koji se silom prilika produžio do kraja rata.
Iz Rajovićeve vojne dokumentacije doznajemo da je 1915. godine kod Požarevca bio ranjen u butinu, ali nisu ostale nikakve posledice. U 2. haubičkoj bateriji Šumadijskog artiljerijskog puka za hrabro i požrtvovano držanje u svim borbama od 1913. do 1918. godine odlikovan je Srebrnim vojničkim ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima, Spomenicom za rat sa Bugarima 1913. godine i Albanskom spomenicom.
Posle oslobođenja, Živojin je stigao na svoj mali posed u Jablanici, oženio se Stanožom Popović sa kojom nije imao dece. Država se ipak starala da obezbedi svoje najzaslužnije junake. Dala mu je devet hektara zemlje u selu Novaci kod Bitolja, koju mu je nova vlast 1946. godine oduzela za potrebe neke zemljoradničke zadruge. Kao odštetu obećala mu je dati malo zemlje u Banatu, ali obavezu nikad nije ispunila.
Rajović je u svoje selo stigao sa najvećim ratnim ordenom od koga se nikad nije odvajao i sigurno da se nijedan zlatiborski vitez sa njim nije toliko ponosio. Kada je odlazio u kiridžiluk, odlikovanje je bilo u džepu, u svim svečanim prilikama stajalo je na grudima. Imao je običaj da se udari po prsima i ponosno uzvikne:
– Ovo je Srbija svom tobdžiji dala!
U noći 28/29. avgusta 1954. godine, pri povratku sa vašara u Dobrunu, Živojin je postao žrtva svirepih zločinaca. Nađen je mrtav u železničkom tunelu, lišen života sa dva udarca nožem u predeo srca. Na daljini od sto metara pronađena je Karađorđeva zvezda, otrgnuta sa koporana i bačena. Tako je čeliki junak platio bezgraničnu ljubav prema svojoj otadžbini. Kao mogući počinioci ovog zločina pominju se muslimanski ekstremisti i tadašnja vlast, koja čak nije ni pokrenula istragu da otkrije ubice.
