Док српска артиљерија растура моћна кајмакчаланска утврђења, кида препреке од бодљикаве жице, затрпава дубоке ровове и излуђује њихову посаду, јединице Дринске дивизије и Одред Војводе Вука по трећи пут у таласима крећу у јуриш. Многи ратници падају, заувек остају непомични, други дозивају болничаре, моле за помоћ. Суснежица у хладној септембарској ноћи и веома неприступачан терен успоравају приступ рањенима.
Међу непомичним телима својих другова, болничари проналазе рањеног Видосава Шопаловића. Покошен митраљеским рафалом лежао је непомичан у грчу од бола. Један куршум је прошао кроз оба кука, други је разнео леву ногу, а трећи оставио дубоку рану на десној руци. Још један јунак пролио је крв отварајући врата покорене отаџбине, још једне груди окитиле су се највећим орденом.
Резервни пешадијски поднаредник Видосав Шопаловић рођен је 8. марта 1893. године у Мачкату. Живео је у дому родитеља, оца Ранка и мајке Јеле, ту изучио основну школу, а од 1. јануара 1913. године почео је служити војни рок у 2. чети 2. батаљона, IV пешадијског пука кадровског. Уз раме јунака ове јединице прошао је кроз све борбе ослободилачког рата, све до оне кобне кајмакчаланске ноћи када је морао одложити оружје и отићи на лечење.
У његовом досијеу стоји да је “у 2. чети, 2. батаљона, IV пешадијског пука кадровског одликован за личну осведочену храброст у свим ратовима од 1913-1919. године”. Одликован је Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима, Албанском споменицом и енглеским Орденом Краља Ђорђа V.
После рата Видосав се оженио Милицом Тодоровић, са којом је имао две кћерке, Милену и Радмилу. У време давања података живео је у Ужицу као жандармеријски наредник у пензији.
