Drama na moru

453

Hrabro je uskakao u bugarske bunkere, jurišao na bajonete, učestvovao u bombaškim okršajima, ali najteže trenutke i najveći strah nije doživeo na Bregalnici, Mačkovom kamenu, Kajmakčalanu niti na Sivoj steni, najužasnije dane i noći preživeo je tamo gde nije bilo pušaka, metaka i bombi, gde se nije pucalo, lomili bajoneti n prolivala krv. Neka podnarednik Nikola Nikolić sam ispriča svoju odiseju.

Nikolić S. Nikola
Nikolić S. Nikola

“Kada su mi u Francuskoj rane na grudima i nozi zalečene, dobio sam poziv da dođem u luku Tulon odakle su srpski ratnici trebali da budu prebačeni u Grčku. Bili smo srećni što putujemo za Solun, što ćemo se ponovo videti sa svojim drugovima i komšijama, što ćemo biti bliži Srbiji, mada smo znali da u otadžbinu nećemo svi stići. Putovali smo brodom Galija i drugoga dana pred veče lađa se iznenada strese i zaljulja, torpedo je prosto razbuca i mi moradosmo da skačemo u more. Ni u jednoj borbi nisam osetio takav strah, nikad se nisam osećao tako bespomoćan, tako izgubljen i bez nade u spas. Na sve strane dokle pogled dopire ne vidim niigga drugo osim vode, a ne znam da plivam. Kao kroz neku omaglicu slušam naređenja. Grozničavo duvam pojas za spasavanje, stavljam oko sebe i skačem u more. A dole kao u mravinjaku. Masa ljudi se nekako održava u vodi, krcati čamci i splavovi žurno se udaljavaju od broda, koji se prvo uspravi i onda sjuri u morske dubine.

Naš narod ima izreku: davljenik se i za slamku hvata. Doduše ja se ne uhvatih za slamku, već za jednu od mnogih bala sena koje su plutale oko nas, a koje su se nalazile na brodu zajedno sa konjicom. Penjem se na nju i rukama je guram dalje od broda. Čamci i splavovi već su daleko odmakli, nestade i ono malo ljudi koje brod nije povukao za sobom. Do mene dopliva jedna mazga, koja se prednjim nogama prope i pokuša da se popenje na balu. Malo mi je moje muke, samo mi je još ona trebala. Vodimo višečasovnu borbu na život i smrt. Kako je vreme odmicalo, a ona osećala da se ne može dugo zadržati na vodi, sve češće je zabacivala noge na balu i udarala me kopitama po rukama i nogama. U neko doba noći nestade je, ode jadnica na morsko dno. Osetih olakšanje, ali strah je sve veći, jer u tamnoj noći na pučini mora ostadoh sam. Crna noć puna najgorih slutnji i najcrnjih misli nikako da prođe. Napokon svanu. Mori me užasna žeđ, a noge ne osećam da su moje. Poslednjim snagama se nekako održavam na bali. Prođe još jedna noć i tog drugog dana sunce je već prevalilo podne. I kad sam izgubio svaku nadu, ugledah brod čiji me mornari polumrtvog izneše na palubu”.

Stigao je Nikola na Solunski front, našao svoje drugove i odmah stupio u borbe. Nijedna borbena akcija, nijedan juriš na bajonet, niti bombaški napad na bunker nisu mu bili teški, ali pomisao na lađu i more izazivali su mu nesnosan strah i mučninu.

Jedne večeri Nikoli se požali dobar prijatelj iz Kremana da te noći treba da ide sa patrolom na zadatak.

– Gotovo je, Nikola, noćas će troje siročadi zapištati u Kremnima!

– Neće, Milovane, tvoja deca ostati siročad, ako bog da sreće noćas će zakukati mnoge bugarske majke.

Ubrzo je Nikola našao komandanta i zamolio ga.

– Gospodine kapetane, Milovan ima troje dece, koja noćas mogu ostati sirotinja. Mogu li ja na zadatak umesto njega?

– Možeš, Nikoliću. Čestitam ti na ovom humanom postupku i divnom primeru prijateljstva i solidarnosti.

Kad je patrola stigla u blizinu bunkera, zaklonila se za jednu liticu gde ih Bugari nisu mogli primetiti. Kako se niko nije pojavljivao, podišli su još bliže bunkeru i ubacili tri bombe. Nastao je lom, krš i jauci, a onda se sve smirilo. Kad je Nikola ušao u bunker na sve strane su ležali nepomični vojnici, izbrojao ih je četrnaest.

Hrabri Šljivovac odlikovan je Srebrnim ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima, Srebrnim ordenom za hrabrost Miloš Obilić i Albanskom spomenicom.

Nikola Nikolić je rođen 19. decembra 1889. godine u Šljivovici. Otac Sreten i majka Ružica bili su zemljoradnici koji su živeli oskudno, što je primoralo Nikolu da ode od kuće i zaposli se u Bajinoj Bašti kao kočijaš u Prometnoj banci. Odatle je otišao u rat sa IV pešadijskim pukom i sedam godina delio dobro i zlo. Posle povratka sa Solunskog fronta ostao je u Beogradu i četiri godine radio u dvorskoj žandarmeriji. Kad je 1924. godine došao kući oca nije zatekao živog, a ono malo imanja bilo je zaraslo u šikaru i korov.

Oženio se Stanojkom Stanić i sa njom dobio sinove Sretena, Branka i Cvetka i kćeri Tomaniju, Cvetu i Stoju. Pored zemljoradnje Nikola se bavio izradom stolarije i drvenih sudova.

Živeo je do 27. aprila 1963. godine.