Na desetom kilometru od Užica prema Zlatiboru leži Mačkat, selo iz čijih sušara stalno purnja dim bukovine, izmešan sa mirisom suvog mesa, mesto u koje se svraća zbog dobrog zalogaja. Jedna polovina sela, s desne strane zlatiborske magistrale, miriše na pršutu, a druga polovina na pečenu jagnjetinu.
Odavno Mačkat slovi za mesto najbolje pršute i ostalih đakonija od sušenog mesa i teško da će mu iko taj primat uzeti. Od nekih dvesta domaćinstava u selu, više od polovine suši meso i živi od tog posla. Stojanovići, Šopalović, Andžići, Zarići, Dulovići, Dužanići i ostale mačkatske familije, garancija su za kvalitet suhomesnatih proizvoda.
– Odavde do Tihog okeana svi znaju gde se pravi najbolja pršuta, kobasica, slanina – kaže Milić Stojanović, starac koji je zagazio u devetu deceniju života. Godine mu nisu teško breme da dnevno sto puta preleti od štale do klanice, odatle do sušare. U njegovoj kući, kao i svuda u Mačkatu, cela porodica je od jutra do sutra na nogama.
Tajna mačkatskog mesa, priča deda Milić, leži u tradiciji i idealnoj nadmorskoj visini od 700 metara na kojoj se mešaju kontinentalna i mediteranska klima. Sirovo meso stoke koja se napasa na zlatiborskim suvatima, objašnjava on, usoljeno u salamuri stoji 10-15 dana, posle toga se diže na sušaru gde se 20-30 dana dimi na bukovini. I to je sva mudrost.
– Nekada smo goveda klali na ledini i to samo u mesecima čiji se nazivi završavaju slovom ‘r’. Pamtim vreme kada nije bilo industrijske robe i kada su beogradskim dućanima bili samo našim proizvodi. Volovskim kolima terali smo meso do Užica, odatle ga tovarili na ‘ćiru’ do Beograda. Na stanici u prestonici inspekcija je pregledala robu koju su posle otkupljivali kafedžije i privatnici. Mnogo toga se od tada promenilo. Sada svi imamo moderne klanice i sušare, ali način proizvodnje, kvalitet i ukus sušenog mesa ostali su isti – priča Milić Stojanović.
Iako mu domaćinstvo podseća na malu fabriku, u kojoj su pogoni čisti kao apoteke, on ponosno lupka u staru sušaru.
– Ova sušara je starija od mene i jedan je od spomenika mačkatske tradicije. Ovajdila je nas Stojanoviće i, ako Bog da, stajaće tu još dugo – priča deda Milić.
Na drugoj strani Mačkata, uz stari put, jedna do druge pet kafana. Pred svakom ražanj na kom se vrti zlatiborsko jagnje i buljuk automobila. Ne nadenuše tek tako ovom delu Mačkata ime ‘dolina kad jaganjci utihnu’.
– Čačak je grad sa najviše pečenjara u Srbiji, ali Čačani su naši najbolji gosti – kažu vlasnici kafana. A svaka od ovih gostiona podseća na luksuzne gradske restorane.
– Mačkat je selo jedinstveno po tome što ima pet kafana. U svakoj je jagnjetina specijalitet kuće i sve dobro rade. Mi, kafedžije, jedni na druge ne gledamo kao na konkurenciju već kao komšije i kolege – objašnjava Milorad Šopalović, vlasnik restorana ‘Bajo’.
Vruća jagnjetina, kažu Mačkaćani, dobar je povod da iz drugih krajeva Srbije, najčešće Beograda, u selo na ručak zapucaju cele porodice ili poslovni ljudi. Turistima koji odsednu na Zlatiboru gozba u Mačkatu je posebna atrakcija.
– Jagnjetina je ove kafane proslavila, ali to nije jedino što nas drži na vrhu te kulinarske lestvice. Tu je i praseće pečenje, nezaobilazna pršuta, sir, kajmak, kiseli kupus… Ma, svaki stomak ovde će naći svoj ukus, ali teško i meru – kazuje Milorad Šopalović.
Članak prenešen iz arhive lista “Blica objavljen 31. Maja 2005 godine.
