Ужице је имало или има доста објеката рађених у модерној архитектури или како неки кажу “архитектури модерне”. Модерна архитектура се одликује једноставним формама, без украса, као и стварањем лепих облика у самој конструкцији елементима. Овај појам архитектуре садржи више архитектонских покрета и стилова, од којих су неки повезани док се други јасно разликују. То је већином напредна архитектура у Ужицу прве половине 20. века, која је оставила значајан траг у формирању центра Ужица, са доста стамбених и јавних објеката, посебно у периоду између светских ратова. У том периоду старе грађевине се руше и подижу нове у модерној архитектури. Преобликују се тргови, ужички ужи и шири центар, чиме Ужице добија нову панораму града.
У модерном архитектонском стилу, између осталог, рађени су: Хотел Палас 1933, кућа Малише Стефановића (Музичка школа), кућа Прохорова у Клисури, Осипова у Шумарској улици, Ђокића и Лазића у улици Друге пролетерске, Новаковића у Обилићевој, Јованетића ул. Мочила Тешића коју су нагрдили изменама у којима је изгубила одлике карактеристичног стила. Затим објекат апотеке и стамбена зграда, у којој је била књижара “Победа” на Главној улици, стамбена кућа у Жичкој улици са аутентичним украсима на фасади, кућа “Ледер” у Међају, породично-стамбени објекат на углу Пролетерске и Церске улице, стамбени објекат поред куће Прохорова у Југ Богдановој улици. У модерном стилу грађена је 1935. зграда старога Хотела “Златибор”, срушен 1935. год. Због употребе материјала као што су армирани бетон, челик и др. у то време настајале су грађевине потпуно нових функција и разноликих облика.
После Другог светског рата саграђена је 1947. Нова хала Ткачнице тада “Цвете Дабић”, а 1948. зграда предионице у Турици. У Крчагову је грађен нови погон фабрике оружја – две радионице и барутни магацин. По пројекту немачке фирме “Гутехофнунгехите” из Диселдорфа, у периоду 1950-55, изграђен је комплекс хала Ваљаонице у Севојну. Од средине 20. века, по војној пројектној документацији, грађене су производне хале фабрике “Први партизан” у Крчагову.
А онда се крајем педесетих и почетком шездесетих 20. века у ужичком грађевинарству уводе се функционализам у архитектури интернационалног стила. У грађевинарсту се уводе нове технологије, како у обради фасада, тако и у осталим сегметима градње. У Ужицу које се убрзано развија патријахални начин живота замењује урбани, а темпо развоја прати архитектура. У централном делу града и на периферији граде се зграде за запослене у фабрикама, ЈНА, МУП. У периоду 1955. – 1957. грађени су већи стамбени објекти уз главну улицу и на скверу на Слануши за потребе предузећа “Први партизан”. Зграда ОШ “Нада Матић” на Слануши. Три године касније је саграђена је ОШ “Стари град”.
На Житном пијацу 1961. изграђен је Трг партизана, најизразитији примерак овог стила градње. Београдски пројектни биро „Урбс“ пројектовао је стамбене зграде „Обнова“ и „Споменица“ на главној улици. На углу Главне улице и ул. „Страхињића Бана“ изграђена је стамбена зграда за потребе војске. Почетком 60-тих изграђене су стамбени објекти „Биоскоп“ и „Комунална банка“, „Вартекс“ и „Прогрес“. На Тргу Партизана зграда Народног позоришта, касније и зграда Поште, срушене у НАТО бомбардовању и први ужички солитер “Кула”, која је наговестила у ком ће правцу кренути градња у будућем времену, у висине. Ужичани су решили да дохвате небо.
Ако би ми рекли да најкраће нешто кажем о ужичком крају преласку са шездесетих у седамдесете, а и касније, рекао бих следеће. Људи су тада ишли на корзо, у биоскоп и на игранке најчешће у дискотеку. Мислим да је забава у то време подлегала много већим поделама него данас: млади у граду су имали корзо и игранке. Рок састави су свирали најновије лондонске хитове и имали и своје песме, а дугокоси младићи су бирали даме у мини сукњама за плес.
Старије генерације су преферирале излазак на десет ћевапа и пиво у кафане са музиком, која је била мешавина староградске и народне, а по селима су се вртела кола и седељке са логорском ватром. У центру пажње били су фудбал, музика, и наравно Тито и његов култ.
Када је пуштена пруга Београд – Бар, Плави воз се зауставио, на кратко на прозору вагона појавио се Тито, погледао новосаграђене солитере и рекао: “Ала сте се ви Ужичани уздигли према небу”.
