Dok sam bio direktor TV 5 Užice, kada god sam odveo goste u kafanu “Kod Baja” na pečenje, nikada od strane njih nije prošlo bez ispitivanja o tajanstvenom dvorcu koji se zajedno sa crkvom izdvajao u lepoj panorami sela Mačkata. Tada bih im objasnio da Mačkat nije samo poznat kao prestonica pršute i jagnjetine, već je poznat i po Šopalovića Dvorcu, koji nije samo poslednja slika koju je Ratko Šopalović doneo iz sveta, već i simbol jednog vremena i junaštva.
Izgrađen tridesetih godina prošlog veka, dvorac je bio je više od čuda. Danas, u senci čuvenih gurmanluka, gotovo je zaboravljena bajkovita priča o Soluncu, koji je od kralja, za svoje junaštvo, dobio dvorac. Ratko Šopalović je bio dobrovoljac u Balkanskim ratovima i neustrašivi borac u Prvom svetskom ratu, koji je na Kajmakčalanu zadobio poslednju i najtežu ranu. Ostao je živ, ali je oslepeo. U Ratkovom dnevniku koji je pisao diktirajući drugovima piše:
„U noći 18/19. septembra na vrhu Kajmakčalana vodimo sa Bugarima borbu prsa u prsa, dejstvuju samo bajoneti i bombe, čas u našim, potom u bugarskim rovovima. Tamna noć, gusta magla, jaka snežna oluja i studen na visini od 2.525 metara stvaraju ogromne probleme, protivničke ratnike prepoznajemo jedino po govoru i šlemovima.
U povremenim snažnim jurišima uspevamo da ih isteramo iz rovova i nateramo u bekstvo, ali tek što krenemo za njima stiže naređenje da gonjenje obustavimo. Iste noći njima stigoše jaka pojačanja, pa sledećeg jutra kao sumnuti krenuše da povrate izgubljene položaje. Napadaju u talasima, lesa za lesom udara na naše rovove. Naša vatra ih dočekuje i obara kao snoplje. Ispred sebe imam pun sanduk francuskih bombi koje se pale kao šibice. Ne štedim ih, lete kao da ih automati izbacuju i prave kamare od mrtvih Bugara.
Kad poslednju izvadih iz sanduka i bacih udari me puščano zrno u obraz, pozadi jabučice, i izađe na suprotnoj strani glave. U teškoj nesreći, baš ni malo sreće. Desno oko puče kao ledenica, kuršum na levom preseče nerv i iz gornje vilice izbi četiri zuba. Ležim nemoćan, ništa ne vidim, bolovi nesnosni. Moji drugovi pritrčaše, ukazaše mi prvu pomoć i poneše na nosilima ka previjalištu.
Međutim, moj i spasioci nisu prešli ni stotiak metara, teška granata nas sustiže i rani obojicu, podnarednika Marića i kaplara Ćirovića. Srećom brzo stigoše nosioci ranjenika, prihvatiše me i odneše u pukovsko previjalište. Dođoše lekari, pregledaše me. Čujem da jedan od njih reče:
– Nemojte ga ništa mučiti, brzo će on izdahnuti!
Ostali lekari previše mi rane i nosioci me ubrzo odneše do engleske poljske bolnice koja beše smeštena pod velikim šatorima. Nakon tri dana donekle se psihički smirih. Pomirih se sa stanjem koje mi je sudbina dodelila.
Čitavo vreme hrabrio me Milan Kaljević iz Branežaca, moj zemljak koji je ranjen ležao pored mene. Četvrtog dana poseti me princ Đorđe Karađorđević.
Zahvaljujući njegovoj intervenciji preneše me do voza koji me odveze do francuske bolnice na Zejtinliku, na periferiji Soluna. Tu je moj oporavak, zahvaljujući zauzimanju i brizi francuskih lekara i sestara, brzo napredovao”.
Hroničar sa Zlatibora Milisav R. Đenić je zapisao:
“Nakon par dana, u pratnji ađutanta, u bolnicu dođoše regent Aleksandar Karađorđević i predsednik vlade Nikola Pašić. Obilaze bolesnike. Prilazeći Ratkovom krevetu lekari ih obaveštavaju da je mladić teško povređen, metak mu je pogodio slepoočnicu i trajno uništio vid. Dirnut tragedijom mladog čoveka, budući kralj sede na krevet, uze ranjenikovu ruku i obrati mu se rečima iskrenog saosećanja:
– Junače, znam da ti je teško, vid si izgubio…
– Jeste, visočanstvo, teško mi je što se više na mogu boriti za kralja i otadžbinu…
Reči iskrenog patriotizma i rodoljublja, izgovorene u trenutku lične tragedije i potpuno neizvesne budućnosti, sve prisutne dirnuše do dna duše. Nastade tajac… Nemi pogledi sve govore. Tišinu prekida prestolonaslednik: – Junače, mi ti sve možemo dati, jedino ti vid ne možemo povratiti!
Budući kralj obeća da će brigu o preteškom ranjeniku preuzeti država, poslaće ga u Francusku da završi specijalne političke i obaveštajne škole. Pri odlasku rukama pridiže Ratkovu glavu, poljubi je i požele da se obavezno vide u oslobođenoj otadžbini”.
Posle lečenja, kralj je Ratku obezbedio i školovanje u Francuskoj, kumovao mu na venčanju i omogućio mu da sagradi dvorac na Mačkatu. Gradnja je trajala više od deset godina. Zidali su dalmatinski majstori, ispravljajući sve što nije bilo po Ratkovoj zamisli. Svaki kamen je osetio, čitavu građevinu opipao, i ništa nije moglo da mu promakne: dvorac je bio njegova vizija, sećanje na građevinu koju je video negde na Mediteranu, pre nego što je oslepeo.
Otuda u Mačkatu zdanje sa 22 sobe i velikom salom, pokušaj kralja da svom junaku nadoknadi delić izgubljenog. Nažalost, kao i ovaj dvorac, koji propada, i sećanje na junaka iz Mačkata polako bledi.
Sa suprugom Milevom imao je sinove Ljubišu, Milorada i Slobodana, u drugom braku sa Zlatom Rnjaković rodio mu se sin Aleksandar, dok mu je supruga Mileva Vasić rodila sina Gvozdena.
Umro je 7. maja 1969. godine u Mačkatu.
Odlikovanja i spomenice:
– Zlatni Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima
– Srebrni Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima
– Zlatna Medalja za hrabrost Miloš Obilić
– Srebrna Medalja za hrabrost Miloš Obilić
– Orden jugoslovenske krune V reda
– Spomenica za rat sa Turskom 1912
– Spomenica za rat sa Bugarskom 1913
– Albanska spomenica
Sada kad se opet sećamo junaka iz Prvog svetskog rata, vreme je da se setimo dvorca u Mačkatu kao simbola vremena junaštva.
