Како је грађено Ужице, од оријенталне до архутектуре брутализма (други део)

2254

Ужице је имало или има доста објеката рађених у модерној архитектури или како неки кажу “архитектури модерне”. Модерна архитектура се одликује једноставним формама, без украса, као и стварањем лепих облика у самој конструкцији елементима. Овај појам архитектуре садржи више архитектонских покрета и стилова, од којих су неки повезани док се други јасно разликују. То је већином напредна архитектура у Ужицу прве половине 20. века, која је оставила значајан траг у формирању центра Ужица, са доста стамбених и јавних објеката, посебно у периоду између светских ратова. У том периоду старе грађевине се руше и подижу нове у модерној архитектури. Преобликују се тргови, ужички ужи и шири центар, чиме Ужице добија нову панораму града.

Панорма Ужица педесетих година 20. века
Панорма Ужица педесетих година 20. века

У модерном архитектонском стилу, између осталог, рађени су: Хотел Палас 1933, кућа Малише Стефановића (Музичка школа), кућа Прохорова у Клисури, Осипова у Шумарској улици, Ђокића и Лазића у улици Друге пролетерске, Новаковића у Обилићевој, Јованетића ул. Мочила Тешића коју су нагрдили изменама у којима је изгубила одлике карактеристичног стила. Затим објекат апотеке и стамбена зграда, у којој је била књижара “Победа” на Главној улици, стамбена кућа у Жичкој улици са аутентичним украсима на фасади, кућа “Ледер” у Међају, породично-стамбени објекат на углу Пролетерске и Церске улице, стамбени објекат поред куће Прохорова у Југ Богдановој улици. У модерном стилу грађена је 1935. зграда старога Хотела “Златибор”, срушен 1935. год. Због употребе материјала као што су армирани бетон, челик и др. у то време настајале су грађевине потпуно нових функција и разноликих облика.

Трг је грађен на преласку из педесетих у шездесете године 20. века
Трг је грађен на преласку из педесетих у шездесете године 20. века

После Другог светског рата саграђена је 1947. Нова хала Ткачнице тада “Цвете Дабић”, а 1948. зграда предионице у Турици. У Крчагову је грађен нови погон фабрике оружја – две радионице и барутни магацин. По пројекту немачке фирме “Гутехофнунгехите” из Диселдорфа, у периоду 1950-55, изграђен је комплекс хала Ваљаонице у Севојну. Од средине 20. века, по војној пројектној документацији, грађене су производне хале фабрике “Први партизан” у Крчагову.

У Крчагову је грађена фабрика "Први партизан“ као и Горња и Доња Колонија
У Крчагову је грађена фабрика “Први партизан“ као и Горња и Доња Колонија

А онда се крајем педесетих и почетком шездесетих 20. века у ужичком грађевинарству уводе се функционализам у архитектури интернационалног стила. У грађевинарсту се уводе нове технологије, како у обради фасада, тако и у осталим сегметима градње. У Ужицу које се убрзано развија патријахални начин живота замењује урбани, а темпо развоја прати архитектура. У централном делу града и на периферији граде се зграде за запослене у фабрикама, ЈНА, МУП. У периоду 1955. – 1957. грађени су већи стамбени објекти уз главну улицу и на скверу на Слануши за потребе предузећа “Први партизан”. Зграда ОШ “Нада Матић” на Слануши. Три године касније је саграђена је ОШ “Стари град”.

Ужице је седамдесетих и осамдесетих година са бројним солитерима дохватило небо
Ужице је седамдесетих и осамдесетих година са бројним солитерима дохватило небо

На Житном пијацу 1961. изграђен је Трг партизана, најизразитији примерак овог стила градње. Београдски пројектни биро „Урбс“ пројектовао је стамбене зграде „Обнова“ и „Споменица“ на главној улици. На углу Главне улице и ул. „Страхињића Бана“ изграђена је стамбена зграда за потребе војске. Почетком 60-тих изграђене су стамбени објекти „Биоскоп“ и „Комунална банка“, „Вартекс“ и „Прогрес“. На Тргу Партизана зграда Народног позоришта, касније и зграда Поште, срушене у НАТО бомбардовању и први ужички солитер “Кула”, која је наговестила у ком ће правцу кренути градња у будућем времену, у висине. Ужичани су решили да дохвате небо.

Зачуђени Тито током путовања тек отвореном твореном пругом Београд - Бар
Зачуђени Тито током путовања тек отвореном твореном пругом Београд – Бар

Ако би ми рекли да најкраће нешто кажем о ужичком крају преласку са шездесетих у седамдесете, а и касније, рекао бих следеће. Људи су тада ишли на корзо, у биоскоп и на игранке најчешће у дискотеку. Мислим да је забава у то време подлегала много већим поделама него данас: млади у граду су имали корзо и игранке. Рок састави су свирали најновије лондонске хитове и имали и своје песме, а дугокоси младићи су бирали даме у мини сукњама за плес.

Старије генерације су преферирале излазак на десет ћевапа и пиво у кафане са музиком, која је била мешавина староградске и народне, а по селима су се вртела кола и седељке са логорском ватром. У центру пажње били су фудбал, музика, и наравно Тито и његов култ.

Када је пуштена пруга Београд – Бар, Плави воз се зауставио, на кратко на прозору вагона појавио се Тито, погледао новосаграђене солитере и рекао: “Ала сте се ви Ужичани уздигли према небу”.