Друга Тита смо сви волели. Нарочито ми у Ужицу. Нису га волели четници и њихова деца, информбираши, неки писаци, филмски редитељи, нашао би се и понеки сликар. Остали су сви волели Друга Тита. Кад је умро, плакали су и фудбалери сплитскога „Хајдука“, заједно са фудбалерима Црвене Звезде на сред утамице у Сплиту. Плакли су радио и ТВ водитељи, народни хероји, нижи и виши официри ЈНА, радници и сељаци, пензионери, поштена интелигенција, Албанци и Црногорци, продавци новина, возачи свих категорија, Читава једна држава је волела Друга Тита. И ја сам га волео, и сви који су са мном делили сто у „Градској Кавани“. А и како га не би волели кад смо годинама били део његовог култа личности, његове чекалице мале, најчешће ту испред старога Хотела Златибор, Парчића, Општинске зграде.
Тог, 4. маја, ваљда се још зна које године, таман сам пошао да се видим са пријатељима на Корзоу, кад чух жену: “Изгледа да је готово!“, вратим се и на затамњеном екрану ТВ пријемника угледам титл: „Ванредно саопштење“, утом се појавио Миле Здравковић и тронутим гласом поручио: „Умро је Друг Тито!“
На корзоу готово да није било никога. Тек ту и тамо понека групица. Била је угашена јавна расвета. Цео град је био у полумраку. Једино су светла из излога продавница осветљавала главну улицу, која је тада носила име славног покојника. Тек негде око 21 и 30 су се појавиле групе који су качили заставе на пола копља, плакали и уз козарачко коло на Тргу певали: “Друже Тито ми ти се кунемо, да са твога пута не скренемо”. Титова сахрана је био догађај који је задрмао планету.
После су дошли на власт они који су га мрзели и ставили га у историјски запећак заједно са издајницима међу Титовим омладицима. Разлог је био тај да је Титов култ личности засметао Слобином… После је све отишло у тандарију, чувари браства јединства као зенице ока свога су се поделили по националностима и на све начине гледали да сместе једни другима.
