Њен прадеда по мајци Љубици био је Милош Милошевић, стари Ужичанин са Каменог Корита, данашње Јакшићеве улице. Зоричин деда по оцу Милану био је Петар Лајко, један од три страна стручњака који су градили ужичку Велику брану. Радио је и на изградњи прве ужичке електричне централе и подизању стубова и бандера за пренос електричне енеригије, као и прве ужичке електричне јавне расвете. Остала је и фотографија Илије Лазића на којој Петар Лајко са радницима надзире подизање бетонског стуба, ту у близини куће, где је некада била опште позната посластичарница “Зора”. Петко је имао сина Милана, који је оженио Милошеву унуку Љубицу. Љубица и Милан Лајко су добили Зорицу.
Крајем шездесетих година, тада једна од најлепших ужичких девојака Зорица Лајко се заљубила у познатог ужичког мизичара Бора Мијаиловића гитаристу, басисту, бубњара и доброг певача. Боре је један од првих ужичких рокера, радио је у штампарији и свирао у првим ужичким бит а касније рок групама, издвојићу три: “Ере”, “Вихоре”, “Плаве сузе”…
Боре и Зорица Мијаиловић су у браку добили ћерку Татјану и сина Александра Сашу Мијаиловића. Татјана живи и ради у Новом Саду у Матици српској, иначе је доктор књижевности и сарадник Ужичке библиотеке архива, Учитељског факултета. Саша, иако талентован за музику, определиће се за фотографију и телевизијску камеру. Био је један од првих камермана на Ужичкој првој телевизији ТВ 5. Затим је отишао у Београд, где је завршио академију за камеру. Уз Душка Филиповића један је од два Ужичана камермана, који су завршили Академију. Када је радио на ТВ 5, колеге су га из милоште прозвали “Пага” од Паганини, јер су открили да је талентован за музику.
Мијаиловић су једна фина ужичка породица са Каменог корита, сигурно на понос Ужица, о којој треба више да се зна. Позивам све да доградимо ову ужичанствену причу.
