Postoji jedna stara knjiga koju je napisao Aleksa Stojaković užički fizikus i dao je u štampu 1901. godine, zove se “Narodno zdravlje u okrugu užičkom”. U njoj između ostalog piše: “Varoš Užice leži na levoj obali Đetinje, najlepše planinske reke u Srbiji, bistre kao kristal i veoma brze, u koju se uliva nekoliko brdskih potoka: Carinski, Uremovački, Koštički i Gluvaćki, koji su dosta dobro ukopani, i spirajući varoš uramljenu između okolnih brda, čine je zdravom i čistom”. Poredi je sa Mlavom u Ribarskoj klisuri i Rasnom kod Brusa.
Pomenute potoke pamtimo i danas, posle jakih kiša kada nanesu mulj na ulice, jer cevi koje su ih ukrotile ne mogu da prime svu vodu. Na žalost, ukroćena je i planinska lepotica, nekad bistra, čista i bogata ribom. Prednjačio je klen, krkuša, vretenac, plovka, a u gornjem toku pastrmka potočara. Zapamtio sam kao dete da su stari užički ribolovci govorili da je skobalj iz Morave dolazio da se mresti u Međaju. Od devedesetih Đetinja je kao neki kanal koji teče kroz Užice, bez svojih prirodnih obala, virova, sprudova, brzaka u koju se uključuje gradska kanalizacija i otpadne vode iz nekadašnjih industriskih pogona… Slično su prošle i Miljacka, Vlasina, Nišava, Kolubara obuzdane ozidanim koritima ostale bez duše i života u svojim tokovima. Užička reka je prošla ponajbolje, u njoj nije uništen život. Mala reka lepotica se bori…
Izgradnjom brane u Vrutcima nivo Đetinje se kontroliše, tako i za vreme velkih kiša ili u proleće kada se sneg topi, njen nivo se dozvoljeno menja i retko je pretnja za priobalje. Nekada je, sećam se, divlja i neobuzdana plavila ulice 1300 kaplara, Vukole Dabića, moju ulicu Omladinsku, Nebojšinu, a Velikom parku i Adi moglo se prići samo čamcima. Napuštajući Užice razlivala se ravnicom Krčagova, praveći ade prema Vrelima. Tu u dudovom zasadu blizu Vidića kuća, dečaci iz Užica igrali su fudbala, a posle utakmice brali dudinje, zatim onako brljavi i umazani bućnuli u zelene, bistre virove Đetinje. Vraćajući se kući, obavezno su ispod stene kod mosta za Adu i Vrela lovili ribu “na ruke”, a u šipražju sa druge strane često nalazili pačija i guščija jaja.
Brana u Velikom parku pružala je posebna uživanja. Skokovi sa ustava, igra u “četvrtastom”, ribolov ispod ustava, plivanje u brani sve od Železničke stanice. U samoj brani je bilo krupnog klena a posebno u gornjem delu ispod klanice, gde se bacao “cibok” i otpaci posle klanja stoke. U koritu đetinje kroz grad, bilo je puno virova u kojima su se dečaci već sa prvim danima maja kupali i lovili ribu. Jedan se nalazio ispod nekadašnje Kolnice, malo niže od porušenog Kasapčića mosta,
Prolazeći pored kafane Lovac u Međaju, uvek bi mi pogled skrenuo ka ploči sa natpisom “Dragova vodenica, podignuta 1936. godine u kojoj se rodio i narod pomogao”. I tako se uvek setim nekadašnje vodenice i nadaleko čuvenog vodeničara Draga Petrovića, poznatog po nadimku Drago Ćopo, na koji se on nije ljutio. Bio je mali rastom, obrijane glave, snažan kako to može biti samo čovek koji preko celog dana tegli teške džakove sa žitom i izručuje ih u mlinske naćve, odakle sitno zrnevlje “curi” među mlinske kamenove. Tako se uz Dragovo uvek budno oko, vredne ruke i pleća melo brašno, fino i belo, nekad kao prah od zlata žuto kukuruzno. Kad nije bio u vodenici, sigurno je obilazio i zagledao jaz i ustave koje su usmeravale vodeni “bič” preko tri ili četiri badnja i šibao vitla, koja su okretali veliko mlinsko kamenje.
A te dve vodenice, jedna pored druge, poznatije kao Dragova i Zrnjova vodenica, koje i danas zovemo tako, iako im je promenjena namena. Za vreme moga detinjstva vodenice su još radile, a Dragova nam je zbog kupanja leti na jazu bila omiljena… Kad dođe jesen kad smo po mraku prolazili pored vodenice zbog priča da ih uveče posećuju vampiri. Ali kad ugledamo svetlo u njegovoj sobici ili njega kako se gega poslujući nešto oko vodenice, straha više nema.
E ta vodenica kao da je bila živa, kao da nas je posmatrala kroz vrbovo lišće i granje, kao da je želela da se sa nama uključi u igru. Zaklanjala nas je od kiše i krila od roditeljske grdnje u senci svojih kamenih lukova. Kad smo malo poodrasli, rado nam se pokazivala sa punim mesecom u nabujalim nedrima svoih bistrih i plitkih jazova, budeći nam neku tajanstvenu lepotu i čežnju. E ta vodenica, bila je posebna i zimi kad je okuju ledenice i mraz izdašno slika mozaike i neobične slike u otvoru za vodeničko vitlo kao u nekakvom ikonostasu dok se, kao iz kandila dim, sa vitala u pokretu diže vodena para i jedne slike potiru, a druge stvaraju. A vodeničar Drago nas je podsećao na Deda Mraza koji je odložio svoju novogodišnju bundu i preobukao se u vrednog čarobnjaka.
Nažalost sve je prolazno, pada u zaborav sve što je bilo lepo i tužno. Prošli su lepi trenutci detinjstva provedenoih kraj Dragove vodenice. Ipak ostale su vodeničarske građevine i kuća u kojoj je Drago živeo i spomen ploča na kojoj piše: “Dom Draga i Jovanke Petrović, podignuta znojem i trudom 1940. Koji sin Nikola zavešta crkvi užičkoj”.
Uzvodno, “kod panja”, Stojin vir, gde se ulivao Koštički potok stvarajući veliki peščani sprud, gde je bilo predivno za sunčanje i uživanje u igrama na peski. Na mestu današnje plaže Đetinja se račvala, pa je jedan krak odlazio u jazove za pokretanje Dragove i Zrnjove vodenice, a drugi je tekao pored Fikarevog zida. Između Jazova, a u Aćimovića imanju, bila su dva javna kupatila i mali ribnjak. Tu se za goste spremala sveža riba, a u hladovini vinove loze, uz preferans i hladnu šljivovicu i meze, sačekivale prijatne letnje vešeri.
Sa druge strane kod Fikara, jedan dolap je izbacivao vodu i zalivao baštu, u kojoj je gazda Fikar gajio najraznovrsnije povrće, za koje mnogi Užičani pre njega nisu ni čuli a kamoli probali.
Na prostoru između reke i Jazova Nemci su 1943. Izgradili lepu drvenu kuću u alpskom stilu, gde su provodili leto uživajući u čarima Đetinje. Dugo se tu nalazila a zbog izgradnje plaže preneta je na drugo mesto, gde je ubrzo izgorela u, kako se pričalo, podmetnutom požaru.
Odmah ispod Starog grada i Jaza bila je Banjica, nazvana po toploj vodi. Za razliku od one u jazu koja je zbog proticanja tunelom kroz brdo bila znatno hladnija. Idući uz reku posle nekoliko brzaka i virova stizalo se na gornji jaz i malu branu, pa mirnim tokom kroz Turicu, sve do Velike brane. Tu je dubina bila preko 15 metara. Tu su oni stariji i odvažniji pred mlađima pokazivali svoju hrabrost. Tu je bio raj za ribolovce, za prave ribolovačke trofeje užičkih ribolovaca od kojih su najpoznatiji bili Vlade Njunja, Miko Alas, Mišo Pljesko, Tomac, Kiro, Slobo Aćimović, Ilija Rapavac, Pero Prđulj, Andrija Džaki, Grade Mangovac, Mire Šena, Aco Jare, Aco Jokić, Radoš Stanković, Feđa, Mišo i Slobo Zec., Žarko Lazić, Vlade Šljigo i mnogi drugi, kako oni iz starije gade tako i mlađe generacije. Kasnije su jezera Kokin brod, Perućac, Međuvršje, Vrutci preuzeli primat, pa je Velika brana otišla u drugi plan.
Kad se prođe velika brana dolazilo se do Peskare, gde je Đetinja nanosila velike količine peska, a rabadžije ga kolima i volujskim zaprregama posle mukotrpnog vađenja i prosejavanja dovozile u Užice i na druga gradilišta.
Idući prugom, posle nekoliko kilometara i šest tunela, onaj „krivi“ i „crveni“, stizalo se na Rajske otoke. Dragan Šmakić koji im je dao ime izabrao je pravo ime za ovaj deo toka Đetinje, jer se ona tu, posle nekoliko brzaka, odmarala u dva-tri prostrana i duboka vira vir. Lepota prirode, duboka i bistra voda, obilje krupne ribe, mamili, pa je najveći deo leta užički mlad svet provodio tu, na Rajskim otocima, ostajući od od jutra do mraka, a često se vraćala izranavljenih nogu jer je trebalo po mraku proći tolike tunele, „nabadajući“ pragove i gazeći po šoderu.
Đetinja je u gornjem toku sačuvala lepotu, iako je trasa pruge Beograd – Bar narušila mnogo toga. Ali, zbog teške pristupašnosti ovaj deo reke je ostao sačuvan.
Trasa kojom je išao „Ćira“ je sačuvana, preuređena u šetalište, omogućila je i osobama sa posebnim potrebama da vidi uvu posebnu lepotu predivnih i nekad zaboravljenih predela. Starijim Užičanima ponovo oživela uspomene na nekadašnje lepo detinjstvo, dečaštvo i mladost kakve je nekada imala većina Užičana.
A Đetinja nekadašnja reka lepotica ponovo posle nekoliko godina utoljuje žeđ Užičana i čeka da joj vrate njenu čistoću i bistrinu izgradnjom fabrike za otpadne vode, „da teče sve do ušća tog, ta reka, bez povratka svog“.
