И дан данас је лепо на “Рајским”, исто као у прохујалим временима, као и у време старог Ужица, зато су фотографије новије “нефарбане” у природним бојама пролазеће зиме, јер кад олиста све се скрије од упорног уметника фотографа Домановића. Прошараћу причице црнобелим фото артифактима Илије Лазића, док ће опис бити предратно послератни, захваљујући приповедању оцу “фискултурнику” Влајку и другим чуварима сећања, која уклапам и у приповедање потписујем.
То је рајско место, како му и само име каже, “Рајски отоци”. Није тајна, на то бајковито место стиже се за тридесетак минута из самог центра Ужица. Лаганим ходом кроз тунеле, пратећи пругу којом се могло стићи до Сарајева, Дубровника, а одатле где вам срце жели. Шта ћемо видети ? Остатке два миленијума старог римског пута, којим се ишло до Домавије – Сребрнице, недирнуту природу, можемо лако замислити орла над главом, ту су мирисне биљке, разне животињице, цвркутаве птице, склад заједништва природе. Бољу награду гостима и нама Ужичанима река није могла дати. Многи овде, када закораче Рајским оточјем, када осете мир, лепоту, љубав, као да осете близину самога Творца.
„Силне теку реке под овим небом. Ужички крај умивају планинске и пастрмске воде. Да никуда не кренете даље од Ђетиње, не може се исказати сва дивљења неизмерној лепоти Ђетиње, не можете исказати неизмерној лепоти простора који ова бистра река краси брзацима и слаповима, вировима и изворима уз ток кроз сури камен, шуме и ливаде. Вајана обличја камена, громаде камена, снагом и једним загонетним умењем воде, довољно би била за трајно дивљење. А дивљење ће се умножавати куда вас поглед одведе и ноге понесу.” Написа тај посебан писац, првенствено ужички, поета Александар Лале Милосављевић.
Уска клисура, па проширење, “Рајски отоци”, свуда само камен, дрво, вода, чистоћа природе необичне и несвакидашње лепоте. Да су Рајски отоци место за најснажније узлете душе, зна се. Међутим, по светлости у очима многих, у причи о ужичкој реци, помислих да на Рајским река има нарочита својства. Ђетиња је на том месту чаробница. Зар би Ужичани, љубитељи Рајских, увек зрачили здрављем и ведрином, некаквом непролазном лепотом и младалачким заносом, да није чаробнице.
“Много је изазова којима река призива, а риболовце још једним снажним магнетом одводи до најудаљенијих забити и снажно везује за свој ток. Одводи их у свет риба у водама овога краја, јединствен у својој лепоти. Најчешћи становник Ђетиње је кркуша, па клен, кленић и друга бела риба. Међу њима има и нових становника. Насељавају их риболовци у уставе и језера на Ђетињи. Не искључује се могућност да у Ђетињи осим гостију из равнице, чак и издалеке Русије – шарана, амура, толстолобилка, једног дана не почне и сома чекати. Ипак је највеће богаство наше реке и њених притока поточна пастрмка, неодољива племенита врста”. Рајска риба, најпоштованији становник ‘Рајских отока’.
Ту дивоту носе ужички риболовци у свом бићу, она их стимулише одводи их на разна места јединственог кањона Белог рзава, до на златиборки Црни Рзав и Велики Рзав, онај Андрићев из приче “Рзавски брегови”. Да поменем и Дрину, краљицу свих ових река лепотица. “Дрини води-племенитој међи”, највећој рибарској радости Ужичана. И они Ужичани, светски путници, што снимаше филмове о риболову, који обиграше реке целога белога света, радо се враћају Ђетињи, нарочито њеним Рајским отоцима”. Са одушевљењем је приповедао боемски Лале.
Ту, где је Ђетиња постајала све плића, низ сам њен ток, формирало се безброј пешчаних спрудова, изниклих из саме воде. Ни у једном дану овај речни архипелаг, начичкан низом малих острва и полуострва није исти. Све се то мења готово свакодневно, зависно од тога колика је снага Ђетиње. Када су падале велике кише, када је Ђетиња надолазила и по пола метра од свог уобичајног нивоа, та острвца су час тонула, па се опет појављивала на другом месту набујале Ђетиње. Све се то догађало у њеној клисури, чије су стрме литице обрасле густом храстовом и грабовом шумом.
„Када мајстор Ужичанин лови на Ђетињи вештачком мушицом, у стању је да исправи рибарски конац уколико му честар иза леђа отвара простор колико је један квадрат, па да мушицу забаци под врбе на другој обали. Нема тога ко се у сличном покушају не би замрсио у грању. Фини зглоб над шаком и меки мајсторски забачај доносе улов”. Ништа се не догађа случајно у идеалном риболову “на пец” на ужичкој Ђетињи, која је и на Рајским идеална за ту врсту риболова, кажу ми риболовци мушичари.
Од пешчаних спрудова кањон се сужава и прави низ мањих и већих водопада, испод којих су се формирали каскадасти базени са потпуно бистром и смарагдно зеленом водом, том предивном природом где спавају пастрмке.
Из сећања Ужичана, времена између два рата и одмах после рата, прича из кафане “Брезе” и “Париза”, дефилују пастрмке које су снивали ужички риболовци. “Као она коју добри риболовац и воденичар Вуле Кркуша уловио, па осликао на картонску мустру. Имала је целих 5 килограма. Рибари при приказивању колика је била, код свог рамена, ако не и код врата, показују докле јој је реп, док глава почиње од врха шаке. То је непоновљиви трофеј старог воденичара, али догађало се још штошта изазовно. И прича и слика о пастрмки која је уловио Томац, кад преградише Ђетињу у Врутцима, још се сећају. Била је и тежа и већа од највећег уловљеног клена у Ђетињи. Улови је Миле водник, а била је тежа од три и по килограма. Ако не верујете мојој причи верујте мени.”
Ту где се река слива, снажнога хука, у мање камене каде или базене, стварали су се бели као пена снажни водени протоци, красећи и онако прелепу природу. На то, као неки нестварни ореол, изнад свакога бука се формирао дугин полукруг са раскошним спектром сунчевих боја. Изнад Велике бране, Ђетиња се пробија кроз стене, ломи се, пени, скаче увис, стропошатава се у те стеновите казане таква је нарочито на месту која се зове “Скакавци”.
На Рајским. “Одјутрило, летње сунце скупља росу на мојој рибаркабаници и пријатно греје тело и рибарску моју душу. Очекујем још који трзај кркуше и пастрмке пре него звезда упече. И… Не да је трзај, него хоће риба штап да однесе. Подигох штап и дадох меку контрицу, а слатка струја пројури од пете па целим телом до врха прстију шаке којом пажљиво подешавам позицију штапа. Извесно је да имам тешку рибу на удици. Пажљиво је водим кроз воду на ваљано затегнутој струни. Поштујем њено нећкање и попуштам јој струну кад се опире… Волим рибу као да је девојка. Ђетиња је бистра, расипа одблесак сунчеве светлости, а моја риба никако да се покаже из модре, скоро мрачне сени велике стене и дубока вира… Бавим се лепотом замарања велике рибе. Пастрмка затеже, али лагано, лагано је водим према својој обали. Приведох је обали кротку и уморну, угледни примерак наше реке би тежак целих килограм и седамсто грама. Био је то улов за памћење, али понајпре радост тренутка.”
На самом уласку у брану, брза Ђетиња снажно удара у високу стену као да би да је однесе. Силном масиву, над којим је траг давнога римског пута према Домавији (Сребрници) или средњовековног пута према Дубровнику. А доле кад се погледа у Ђетињу кленови ко цепанице сунчају се на површини воде.
И у Ужицу успеси рибара се славе и памте. А како и не би кад су са Дрине и Вапе, из Увца и Лима ужички риболовци доносили трофејне младице, младице преко двадесет килограма.
Две такве младице је на Дрини, у једном дану, причали стари Ужичани, најчувенији међу ужичким риболовцима уловио је учитељ Мишо Пљеско. То се прослављало у кафани. Младице је, кажу, провозао носач Жико кроз чаршију од аутобуске станице до Курлаге. Ту је стари рибар застао уз хладну шљивовицу и мезе. Рибарско друштво се слегло и гледа чудо очима. Дивљењу никада краја. Једна је младица преко двадесет, а друга нешто мања. Кафеџија саставио два стола, изложио младице да их Ужичани гледају. Све је било како треба, на Дрини трофејне младице, а на Ђетињи трофејне пастрмке и кленови “ко цепанице”.
И ту испод “римскога пута”, река је успела да издуби основу, одбијена препреком снажнијом од себе, прави полукружни широки дубок вир. Ствара вир и дине лепога песка на обали. И тако још једаред у трећи. Отиче бистра, чиста и хладна река, а на дубоком дну свакога од три вира, милиони разнобојних облутака.
У овом земаљском рају љубав се рађала изненада. Коме се то ту догодило, било је заувек. И у време Старога Ужица, а и данас у 21. за по сата лагане шетње од најужег цетра Ужица, свако се одједном нађе у дивљој природи, где може да види орла како кружи вребајући змију, или неку другу мању животињу. То је предност који други градови немају. “Ову лепоту упије сваки Ужичанин и носи је до краја живота”.
До велике бране Ужичани су долазили после краћег пешачења кроз доњи кањон Ђетиње и периферијску котлину Турице. На овој бојеној Лазићевој фотографији с почетка двадесетих година протеклога века “ћира” је протутњао. Није им било лако. Неки су сели, а неки се прислонили уз хладни камен тунела да се дозову. Могло је да се крене из самог центра вароши, па преко Теразија и Турице, али се као и данас ишло најчешће кроз тунеле пруге уског колосека Београд – Сарајево. Ако се иде на Малу или Велику брану, морало се проћи кроз два тунела, а до рајских отока још два. Ако је тунел крив, а ни један није сасвим прав, нађете се у мраку, дезорјентисани, а често и уплашени. А и то није ништа на спрем страха ако се нађете у тунелу када “ћира” наиђе, те машиновође старога кова обично при уласку у тунел повуку ручицу, а Ћира се огласи својим препознатљивим писком.
Доживео сам клопарање точкова и силе гвожђа у покрету, коме се придружи продорно пиштање сирене, ту стравичну музику, а ја приљубљени уз хладну храпаву стену зида тунела, тањи него што сам, јер на неколико десетина сантиметара од моје главе као олуја промиче композиција и прави сабласни лајт-шоу. Тада се, иначе, хладан ваздух у тунелу покрене, па онако леден, димљив и варничав још више допринесе да вам буде хладно у души. То кратко траје, а светлост и сунце на изласку из тунела врате у живот. Али, ја сам ишао због природе, због осећања слободе и ретко сам ноћевао уз Ђетињу, а ужички рибари су ту често и ноћу. Зар није Ђетиња првенствено њихова, а после свих нас? Лепо је “ђетињарити” и дружити се са ужичким рибарима. Али понекад у ноћном дружењу, иако је ту и обавезна добра стара племенита ракијица, “гуза жваће гаће”.
Мој некадашњи професор, коштички принц Лале Милосављевић, пише: “Има у тим рибарским ноћним бдењима уз реку нечега мистичног. Говор ноћи и шапат реке која тече, тече и увек нешто носи, помажу умишљањима, па се и страхић придружује рибарским жељама. Ако је о страховима реч, неупућенима није на одмет да кажем – с мање страха ћете сами преноћити на гробљу. У тами ноћи уз реку не морате чекати на привиђења, јер све у игри светлости и сенки, у разиграној тмини, постаје привид. Кажу да река није сама, а како би била. На обалама су и шуме, у њима шумски свет. У реци, опет, свет риба и ко зна каквих све водених становника. Тако се нађете сами са собом и реком која није сама. Жубор воде престаје да буде жубор, већ музика каквих саблазни. Песме ноћних птица нестварне су, гласови и крици, а сенке дрвећа и предмета уз реку, па и ваша сопствена сенка, постану некаква онострана бића, боже ме сачувај! Нисам ја толико рђав да вас прво уплашим, па онда одем у ноћ на реци, него тек онако да се зна. Није лако бити рибар.”
Ту, више Ужица, мешала се недирнута природа, тешка грађевинска вештина Римљана, чији делови пута још стоје и ако гази, кроз други миленијум. Затим Руса, Аустроугара, Срба, све у градњи пруге ускога колосека. Ћира је клопарао, пиштао, урлао, плашио, превозио, ратовао, спајао са белим светом. Остао у сећањима бројних генерација, који га опет прижељкују у Ужицу.
Само су ужички рибари, ту доле крај Ђетиње, смирени, препуштали се себи и свом уживању. У нека сретнија паметнија времена, ловио се целу ноћ до зоре. Ловило се у дубинама реке природним мамцима. Крупним грабљивим рибама приносиле се оне мале – такозвани кедери. Много тога је ваљало знати и умети да се оствари рибарски сан. Данас се рибарска памет у већини случајева бирократизовала, па постала памет без памети. Кажу искусни, ноћне се рибе лове дању, као да ће их бирократија директно послати на удицу. Ужички рибарски витезови су говорили, а ја иако никада нисам био рибар, упијао. Рибари ноћобдије су, кад већ не могу негде даље, и на Великој брани чекали крупнога клена на раково месо. А данас, како нестаје ракова, нестаје и кленова, рече један ми један пријатељ: “Не може се се ноћ заменити за дан – тврде спавачи. Али нека сви знају да се ни лепота ноћи и рибарских узбуђења какву ноћ доноси ни са чим не сравњују. За заљубљене ноћ и месец су услов за снове, а за риболовце ноћ и тмина. Најбоље ноћи за рибарење су мркле ноћи. Ноћи кад се месец увија у девет тмина небеских. Таква ноћ се очекује и за њу се све пажљиво припреми: и мамци, и рибарски прибор, и рибарова одећа, и шта све не…”
Дуже сам размишљао како да завршим ову причу о ужичким рибарима, у овом приповедању о нашој реци, њеним поклонима, њеним “Рајским отоцима”, пре него наставим. Сетих се пријатеља, исто смо годиште, исто рођени Ужичани, зато га знам и памтим од како знам за себе. Када помислим на Милију Митровића, алијас Мића Каубоја, његов лик увек замислим или са штапом за пецање, или са гитаром. Један од бољих ужичких риболоваца, трубадур и песник душа данашње Ђетиње. Рођен сам и одрастао поред Ђетиње, где и данас живим, и он увек је уз њу. За разлику од мене, он се стопио са њом.
Када сам писао и помињао ужичке риболовце разних генерација, већину легенди нисам поменуо, јер приповедање на овом медију не може да буде бесконачно, као у кафани или уз риболовачку ватрицу. Али када видите Мића Каубоја, знајте да су се њихове душе уселиле у његову. Он је данас добри дух наше Ђетиње, он је тај који најбоље ђетињари, он осећа реку, они су пар. Рибе из Ђетиње као да га прате и као да намерно иду на његове мамце, хвата их тамо где нико не може да их ухвати. Он је посебан Ужичанин, он посебно рибари. Он рибама уз плавичасти дим обавезне цигарете, претходно отпева песму пре него забаци своје мамце. На фотографији, Милија Митровић Каубој испод “капије Рајских отока”, Велике бране, пева песму, а онда ће уз сво поштовање према реци и њеним становницима, да рибари док му је душа смирена и сретна. Он зна све рибарке приче и вештине, зато је он један од најбогатијих Ужичана, духом и талентима. Они који воле Ужице, Ђетињу, они који осећају да припадају овде, воле и Мића Каубоја.
Велика брана висине 25 метара је правила повеће језеро на Ђетињи, дужине три километра, просечне дубине двадесет метара, чија је ширина на неким местима износила више од сто метара. Александар Лале Милосављевић, у својој књизи “Под Ђавољом стеном град”, описао је ову ужишку знаменитост: “Ужичани не морају до Нијагариних водопада. Величанствени хук воде која пада, па сребро својих капи и дахом своје радости, или бола, нуди јединствено узбуђење. Довољно је наћи се доле, у подножју Велике бране, да би сте докучили коју снагу носи та вода са планине, каквој ни стеновити масиви уз корито нису одолели.
Високи зид велике бране и стремен камених обала, цело то дубоко језеро Ђетиње грле суровим загрљајем. Неприступачне обале овога дела кањона Ђетиње, верује се, доприносу богаству рибљег станишта у тој води. То су најкрупнији примерци клена, па пастрмки, а на самом почетку језера – тамо где се вода Ђетиње тек смирује – најкрупније кркуше, оне бркате…”
– “Када решимо да кренемо преко језера “Велике бране”, пливали смо три километра, узводно, а могли смо и да пешачимо, уском просеченом “Митовом стазом”, када стигнемо до краја језера, указала би нам се несвакидашња слика прелепе природе”. – Сећао се мој отац професор Влајко Ковачевић својих младалачких излета на Рајске отоке.
Није било лако ни једноставно зауставити Ђетињу. Како се она томе опирала, знало би се из немирних снова неимара бране на тако снажној води. Шта ли су ти мајстори клесарили и морали узидати у темеље, да им виле уноћ напоре не разграђују, не зна се. Онако како се то види, ваљало је имати снаге, и памети, и знања и умења, и снова, и сновиђења, па да настане велика брана на нашој реци. Ипак су мудрост и људске руке заусавиле ток Ђетиње, па у корену гребена – Ристовића стене, утемељиле високи зид Велике Бране.