Od Rajskih do Turice

1484

I dan danas je lepo na “Rajskim”, isto kao u prohujalim vremenima, kao i u vreme starog Užica, zato su fotografije novije “nefarbane” u prirodnim bojama prolazeće zime, jer kad olista sve se skrije od upornog umetnika fotografa Domanovića. Prošaraću pričice crnobelim foto artifaktima Ilije Lazića, dok će opis biti predratno posleratni, zahvaljujući pripovedanju ocu “fiskulturniku” Vlajku i drugim čuvarima sećanja, koja uklapam i u pripovedanje potpisujem.

To je rajsko mesto, kako mu i samo ime kaže, “Rajski otoci”. Nije tajna, na to bajkovito mesto stiže se za tridesetak minuta iz samog centra Užica. Laganim hodom kroz tunele, prateći prugu kojom se moglo stići do Sarajeva, Dubrovnika, a odatle gde vam srce želi. Šta ćemo videti ? Ostatke dva milenijuma starog rimskog puta, kojim se išlo do Domavije – Srebrnice, nedirnutu prirodu, možemo lako zamisliti orla nad glavom, tu su mirisne biljke, razne životinjice, cvrkutave ptice, sklad zajedništva prirode. Bolju nagradu gostima i nama Užičanima reka nije mogla dati. Mnogi ovde, kada zakorače Rajskim otočjem, kada osete mir, lepotu, ljubav, kao da osete blizinu samoga Tvorca.

U kanjonu Đetinje (foto Zoran Domanović)
U kanjonu Đetinje (foto Zoran Domanović)

„Silne teku reke pod ovim nebom. Užički kraj umivaju planinske i pastrmske vode. Da nikuda ne krenete dalje od Đetinje, ne može se iskazati sva divljenja neizmernoj lepoti Đetinje, ne možete iskazati neizmernoj lepoti prostora koji ova bistra reka krasi brzacima i slapovima, virovima i izvorima uz tok kroz suri kamen, šume i livade. Vajana obličja kamena, gromade kamena, snagom i jednim zagonetnim umenjem vode, dovoljno bi bila za trajno divljenje. A divljenje će se umnožavati kuda vas pogled odvede i noge ponesu.” Napisa taj poseban pisac, prvenstveno užički, poeta Aleksandar Lale Milosavljević.

Uska klisura, pa proširenje, “Rajski otoci”, svuda samo kamen, drvo, voda, čistoća prirode neobične i nesvakidašnje lepote. Da su Rajski otoci mesto za najsnažnije uzlete duše, zna se. Međutim, po svetlosti u očima mnogih, u priči o užičkoj reci, pomislih da na Rajskim reka ima naročita svojstva. Đetinja je na tom mestu čarobnica. Zar bi Užičani, ljubitelji Rajskih, uvek zračili zdravljem i vedrinom, nekakvom neprolaznom lepotom i mladalačkim zanosom, da nije čarobnice.

“Mnogo je izazova kojima reka priziva, a ribolovce još jednim snažnim magnetom odvodi do najudaljenijih zabiti i snažno vezuje za svoj tok. Odvodi ih u svet riba u vodama ovoga kraja, jedinstven u svojoj lepoti. Najčešći stanovnik Đetinje je krkuša, pa klen, klenić i druga bela riba. Među njima ima i novih stanovnika. Naseljavaju ih ribolovci u ustave i jezera na Đetinji. Ne isključuje se mogućnost da u Đetinji osim gostiju iz ravnice, čak i izdaleke Rusije – šarana, amura, tolstolobilka, jednog dana ne počne i soma čekati. Ipak je najveće bogastvo naše reke i njenih pritoka potočna pastrmka, neodoljiva plemenita vrsta”. Rajska riba, najpoštovaniji stanovnik ‘Rajskih otoka’.

Tu divotu nose užički ribolovci u svom biću, ona ih stimuliše odvodi ih na razna mesta jedinstvenog kanjona Belog rzava, do na zlatiborki Crni Rzav i Veliki Rzav, onaj Andrićev iz priče “Rzavski bregovi”. Da pomenem i Drinu, kraljicu svih ovih reka lepotica. “Drini vodi-plemenitoj međi”, najvećoj ribarskoj radosti Užičana. I oni Užičani, svetski putnici, što snimaše filmove o ribolovu, koji obigraše reke celoga beloga sveta, rado se vraćaju Đetinji, naročito njenim Rajskim otocima”. Sa oduševljenjem je pripovedao boemski Lale.

U kanjonu Đetinje (foto Zoran Domanović)
U kanjonu Đetinje (foto Zoran Domanović)

Tu, gde je Đetinja postajala sve plića, niz sam njen tok, formiralo se bezbroj peščanih sprudova, izniklih iz same vode. Ni u jednom danu ovaj rečni arhipelag, načičkan nizom malih ostrva i poluostrva nije isti. Sve se to menja gotovo svakodnevno, zavisno od toga kolika je snaga Đetinje. Kada su padale velike kiše, kada je Đetinja nadolazila i po pola metra od svog uobičajnog nivoa, ta ostrvca su čas tonula, pa se opet pojavljivala na drugom mestu nabujale Đetinje. Sve se to događalo u njenoj klisuri, čije su strme litice obrasle gustom hrastovom i grabovom šumom.

„Kada majstor Užičanin lovi na Đetinji veštačkom mušicom, u stanju je da ispravi ribarski konac ukoliko mu čestar iza leđa otvara prostor koliko je jedan kvadrat, pa da mušicu zabaci pod vrbe na drugoj obali. Nema toga ko se u sličnom pokušaju ne bi zamrsio u granju. Fini zglob nad šakom i meki majstorski zabačaj donose ulov”. Ništa se ne događa slučajno u idealnom ribolovu “na pec” na užičkoj Đetinji, koja je i na Rajskim idealna za tu vrstu ribolova, kažu mi ribolovci mušičari.

U kanjonu Đetinje (foto Zoran Domanović)
U kanjonu Đetinje (foto Zoran Domanović)

Od peščanih sprudova kanjon se sužava i pravi niz manjih i većih vodopada, ispod kojih su se formirali kaskadasti bazeni sa potpuno bistrom i smaragdno zelenom vodom, tom predivnom prirodom gde spavaju pastrmke.

Iz sećanja Užičana, vremena između dva rata i odmah posle rata, priča iz kafane “Breze” i “Pariza”, defiluju pastrmke koje su snivali užički ribolovci. “Kao ona koju dobri ribolovac i vodeničar Vule Krkuša ulovio, pa oslikao na kartonsku mustru. Imala je celih 5 kilograma. Ribari pri prikazivanju kolika je bila, kod svog ramena, ako ne i kod vrata, pokazuju dokle joj je rep, dok glava počinje od vrha šake. To je neponovljivi trofej starog vodeničara, ali događalo se još štošta izazovno. I priča i slika o pastrmki koja je ulovio Tomac, kad pregradiše Đetinju u Vrutcima, još se sećaju. Bila je i teža i veća od najvećeg ulovljenog klena u Đetinji. Ulovi je Mile vodnik, a bila je teža od tri i po kilograma. Ako ne verujete mojoj priči verujte meni.”

U kanjonu Đetinje (foto Zoran Domanović)
U kanjonu Đetinje (foto Zoran Domanović)

Tu gde se reka sliva, snažnoga huka, u manje kamene kade ili bazene, stvarali su se beli kao pena snažni vodeni protoci, kraseći i onako prelepu prirodu. Na to, kao neki nestvarni oreol, iznad svakoga buka se formirao dugin polukrug sa raskošnim spektrom sunčevih boja. Iznad Velike brane, Đetinja se probija kroz stene, lomi se, peni, skače uvis, stropošatava se u te stenovite kazane takva je naročito na mestu koja se zove “Skakavci”.

Na Rajskim. “Odjutrilo, letnje sunce skuplja rosu na mojoj ribarkabanici i prijatno greje telo i ribarsku moju dušu. Očekujem još koji trzaj krkuše i pastrmke pre nego zvezda upeče. I… Ne da je trzaj, nego hoće riba štap da odnese. Podigoh štap i dadoh meku kontricu, a slatka struja projuri od pete pa celim telom do vrha prstiju šake kojom pažljivo podešavam poziciju štapa. Izvesno je da imam tešku ribu na udici. Pažljivo je vodim kroz vodu na valjano zategnutoj struni. Poštujem njeno nećkanje i popuštam joj strunu kad se opire… Volim ribu kao da je devojka. Đetinja je bistra, rasipa odblesak sunčeve svetlosti, a moja riba nikako da se pokaže iz modre, skoro mračne seni velike stene i duboka vira… Bavim se lepotom zamaranja velike ribe. Pastrmka zateže, ali lagano, lagano je vodim prema svojoj obali. Privedoh je obali krotku i umornu, ugledni primerak naše reke bi težak celih kilogram i sedamsto grama. Bio je to ulov za pamćenje, ali ponajpre radost trenutka.”

U kanjonu Đetinje (foto Zoran Domanović)
U kanjonu Đetinje (foto Zoran Domanović)

Na samom ulasku u branu, brza Đetinja snažno udara u visoku stenu kao da bi da je odnese. Silnom masivu, nad kojim je trag davnoga rimskog puta prema Domaviji (Srebrnici) ili srednjovekovnog puta prema Dubrovniku. A dole kad se pogleda u Đetinju klenovi ko cepanice sunčaju se na površini vode.
I u Užicu uspesi ribara se slave i pamte. A kako i ne bi kad su sa Drine i Vape, iz Uvca i Lima užički ribolovci donosili trofejne mladice, mladice preko dvadeset kilograma.

Dve takve mladice je na Drini, u jednom danu, pričali stari Užičani, najčuveniji među užičkim ribolovcima ulovio je učitelj Mišo Pljesko. To se proslavljalo u kafani. Mladice je, kažu, provozao nosač Žiko kroz čaršiju od autobuske stanice do Kurlage. Tu je stari ribar zastao uz hladnu šljivovicu i meze. Ribarsko društvo se sleglo i gleda čudo očima. Divljenju nikada kraja. Jedna je mladica preko dvadeset, a druga nešto manja. Kafedžija sastavio dva stola, izložio mladice da ih Užičani gledaju. Sve je bilo kako treba, na Drini trofejne mladice, a na Đetinji trofejne pastrmke i klenovi “ko cepanice”.

U kanjonu Đetinje (foto Zoran Domanović)
U kanjonu Đetinje (foto Zoran Domanović)

I tu ispod “rimskoga puta”, reka je uspela da izdubi osnovu, odbijena preprekom snažnijom od sebe, pravi polukružni široki dubok vir. Stvara vir i dine lepoga peska na obali. I tako još jedared u treći. Otiče bistra, čista i hladna reka, a na dubokom dnu svakoga od tri vira, milioni raznobojnih oblutaka.

U ovom zemaljskom raju ljubav se rađala iznenada. Kome se to tu dogodilo, bilo je zauvek. I u vreme Staroga Užica, a i danas u 21. za po sata lagane šetnje od najužeg cetra Užica, svako se odjednom nađe u divljoj prirodi, gde može da vidi orla kako kruži vrebajući zmiju, ili neku drugu manju životinju. To je prednost koji drugi gradovi nemaju. “Ovu lepotu upije svaki Užičanin i nosi je do kraja života”.

Izlaz iz tunela na "Ćirinoj" pruzi (fotografija Ilije Lazića, obojio Zoran Domanović)
Izlaz iz tunela na “Ćirinoj” pruzi (fotografija Ilije Lazića, obojio Zoran Domanović)

Do velike brane Užičani su dolazili posle kraćeg pešačenja kroz donji kanjon Đetinje i periferijsku kotlinu Turice. Na ovoj bojenoj Lazićevoj fotografiji s početka dvadesetih godina protekloga veka “ćira” je protutnjao. Nije im bilo lako. Neki su seli, a neki se prislonili uz hladni kamen tunela da se dozovu. Moglo je da se krene iz samog centra varoši, pa preko Terazija i Turice, ali se kao i danas išlo najčešće kroz tunele pruge uskog koloseka Beograd – Sarajevo. Ako se ide na Malu ili Veliku branu, moralo se proći kroz dva tunela, a do rajskih otoka još dva. Ako je tunel kriv, a ni jedan nije sasvim prav, nađete se u mraku, dezorjentisani, a često i uplašeni. A i to nije ništa na sprem straha ako se nađete u tunelu kada “ćira” naiđe, te mašinovođe staroga kova obično pri ulasku u tunel povuku ručicu, a Ćira se oglasi svojim prepoznatljivim piskom.

Doživeo sam kloparanje točkova i sile gvožđa u pokretu, kome se pridruži prodorno pištanje sirene, tu stravičnu muziku, a ja priljubljeni uz hladnu hrapavu stenu zida tunela, tanji nego što sam, jer na nekoliko desetina santimetara od moje glave kao oluja promiče kompozicija i pravi sablasni lajt-šou. Tada se, inače, hladan vazduh u tunelu pokrene, pa onako leden, dimljiv i varničav još više doprinese da vam bude hladno u duši. To kratko traje, a svetlost i sunce na izlasku iz tunela vrate u život. Ali, ja sam išao zbog prirode, zbog osećanja slobode i retko sam noćevao uz Đetinju, a užički ribari su tu često i noću. Zar nije Đetinja prvenstveno njihova, a posle svih nas? Lepo je “đetinjariti” i družiti se sa užičkim ribarima. Ali ponekad u noćnom druženju, iako je tu i obavezna dobra stara plemenita rakijica, “guza žvaće gaće”.

Moj nekadašnji profesor, koštički princ Lale Milosavljević, piše: “Ima u tim ribarskim noćnim bdenjima uz reku nečega mističnog. Govor noći i šapat reke koja teče, teče i uvek nešto nosi, pomažu umišljanjima, pa se i strahić pridružuje ribarskim željama. Ako je o strahovima reč, neupućenima nije na odmet da kažem – s manje straha ćete sami prenoćiti na groblju. U tami noći uz reku ne morate čekati na priviđenja, jer sve u igri svetlosti i senki, u razigranoj tmini, postaje privid. Kažu da reka nije sama, a kako bi bila. Na obalama su i šume, u njima šumski svet. U reci, opet, svet riba i ko zna kakvih sve vodenih stanovnika. Tako se nađete sami sa sobom i rekom koja nije sama. Žubor vode prestaje da bude žubor, već muzika kakvih sablazni. Pesme noćnih ptica nestvarne su, glasovi i krici, a senke drveća i predmeta uz reku, pa i vaša sopstvena senka, postanu nekakva onostrana bića, bože me sačuvaj! Nisam ja toliko rđav da vas prvo uplašim, pa onda odem u noć na reci, nego tek onako da se zna. Nije lako biti ribar.”

Izgradnja "Ćirine" pruge
Izgradnja “Ćirine” pruge

Tu, više Užica, mešala se nedirnuta priroda, teška građevinska veština Rimljana, čiji delovi puta još stoje i ako gazi, kroz drugi milenijum. Zatim Rusa, Austrougara, Srba, sve u gradnji pruge uskoga koloseka. Ćira je kloparao, pištao, urlao, plašio, prevozio, ratovao, spajao sa belim svetom. Ostao u sećanjima brojnih generacija, koji ga opet priželjkuju u Užicu.

Samo su užički ribari, tu dole kraj Đetinje, smireni, prepuštali se sebi i svom uživanju. U neka sretnija pametnija vremena, lovio se celu noć do zore. Lovilo se u dubinama reke prirodnim mamcima. Krupnim grabljivim ribama prinosile se one male – takozvani kederi. Mnogo toga je valjalo znati i umeti da se ostvari ribarski san. Danas se ribarska pamet u većini slučajeva birokratizovala, pa postala pamet bez pameti. Kažu iskusni, noćne se ribe love danju, kao da će ih birokratija direktno poslati na udicu. Užički ribarski vitezovi su govorili, a ja iako nikada nisam bio ribar, upijao. Ribari noćobdije su, kad već ne mogu negde dalje, i na Velikoj brani čekali krupnoga klena na rakovo meso. A danas, kako nestaje rakova, nestaje i klenova, reče jedan mi jedan prijatelj: “Ne može se se noć zameniti za dan – tvrde spavači. Ali neka svi znaju da se ni lepota noći i ribarskih uzbuđenja kakvu noć donosi ni sa čim ne sravnjuju. Za zaljubljene noć i mesec su uslov za snove, a za ribolovce noć i tmina. Najbolje noći za ribarenje su mrkle noći. Noći kad se mesec uvija u devet tmina nebeskih. Takva noć se očekuje i za nju se sve pažljivo pripremi: i mamci, i ribarski pribor, i ribarova odeća, i šta sve ne…”

Mića kauboj kod užičkog korala
Mića kauboj kod užičkog korala

Duže sam razmišljao kako da završim ovu priču o užičkim ribarima, u ovom pripovedanju o našoj reci, njenim poklonima, njenim “Rajskim otocima”, pre nego nastavim. Setih se prijatelja, isto smo godište, isto rođeni Užičani, zato ga znam i pamtim od kako znam za sebe. Kada pomislim na Miliju Mitrovića, alijas Mića Kauboja, njegov lik uvek zamislim ili sa štapom za pecanje, ili sa gitarom. Jedan od boljih užičkih ribolovaca, trubadur i pesnik duša današnje Đetinje. Rođen sam i odrastao pored Đetinje, gde i danas živim, i on uvek je uz nju. Za razliku od mene, on se stopio sa njom.

Kada sam pisao i pominjao užičke ribolovce raznih generacija, većinu legendi nisam pomenuo, jer pripovedanje na ovom mediju ne može da bude beskonačno, kao u kafani ili uz ribolovačku vatricu. Ali kada vidite Mića Kauboja, znajte da su se njihove duše uselile u njegovu. On je danas dobri duh naše Đetinje, on je taj koji najbolje đetinjari, on oseća reku, oni su par. Ribe iz Đetinje kao da ga prate i kao da namerno idu na njegove mamce, hvata ih tamo gde niko ne može da ih uhvati. On je poseban Užičanin, on posebno ribari. On ribama uz plavičasti dim obavezne cigarete, prethodno otpeva pesmu pre nego zabaci svoje mamce. Na fotografiji, Milija Mitrović Kauboj ispod “kapije Rajskih otoka”, Velike brane, peva pesmu, a onda će uz svo poštovanje prema reci i njenim stanovnicima, da ribari dok mu je duša smirena i sretna. On zna sve ribarke priče i veštine, zato je on jedan od najbogatijih Užičana, duhom i talentima. Oni koji vole Užice, Đetinju, oni koji osećaju da pripadaju ovde, vole i Mića Kauboja.

Brana u Turici nekada
Brana u Turici nekada

Velika brana visine 25 metara je pravila poveće jezero na Đetinji, dužine tri kilometra, prosečne dubine dvadeset metara, čija je širina na nekim mestima iznosila više od sto metara. Aleksandar Lale Milosavljević, u svojoj knjizi “Pod Đavoljom stenom grad”, opisao je ovu užišku znamenitost: “Užičani ne moraju do Nijagarinih vodopada. Veličanstveni huk vode koja pada, pa srebro svojih kapi i dahom svoje radosti, ili bola, nudi jedinstveno uzbuđenje. Dovoljno je naći se dole, u podnožju Velike brane, da bi ste dokučili koju snagu nosi ta voda sa planine, kakvoj ni stenoviti masivi uz korito nisu odoleli.

Visoki zid velike brane i stremen kamenih obala, celo to duboko jezero Đetinje grle surovim zagrljajem. Nepristupačne obale ovoga dela kanjona Đetinje, veruje se, doprinosu bogastvu ribljeg staništa u toj vodi. To su najkrupniji primerci klena, pa pastrmki, a na samom početku jezera – tamo gde se voda Đetinje tek smiruje – najkrupnije krkuše, one brkate…”

– “Kada rešimo da krenemo preko jezera “Velike brane”, plivali smo tri kilometra, uzvodno, a mogli smo i da pešačimo, uskom prosečenom “Mitovom stazom”, kada stignemo do kraja jezera, ukazala bi nam se nesvakidašnja slika prelepe prirode”. – Sećao se moj otac profesor Vlajko Kovačević svojih mladalačkih izleta na Rajske otoke.

Nije bilo lako ni jednostavno zaustaviti Đetinju. Kako se ona tome opirala, znalo bi se iz nemirnih snova neimara brane na tako snažnoj vodi. Šta li su ti majstori klesarili i morali uzidati u temelje, da im vile unoć napore ne razgrađuju, ne zna se. Onako kako se to vidi, valjalo je imati snage, i pameti, i znanja i umenja, i snova, i snoviđenja, pa da nastane velika brana na našoj reci. Ipak su mudrost i ljudske ruke zausavile tok Đetinje, pa u korenu grebena – Ristovića stene, utemeljile visoki zid Velike Brane.