Sećam se kada sam bio dete, da se dosta pričalo o Fikaru, njegovom viru – plaži, i uživanju koje su Užičani nalazili tamo. Mnogo kasnije, čini mi se da je to bilo negde na polovini dvedesetih godina 20 veka, jednog jutra u mojoj kancelariji na TV5 pojavio se stari Užičanin Ilija Selaković. U to vreme je otišao u penziju i počeo da se bavi slikarstvom, većinom je slikao staro Užice sa Lazićevih razglednica. Došao da me pita imam li sliku Fikarevog zida, vira, bašte. U to vreme nisam imao, ali je stari “Selak” dao zadatak upornom istraživaču.
Kasnije u razgovoru s profesorom Mijom Petrovićem, zaključio sam da su najveći neprijatelji starih fotografija Užica iz različitih vremena, miševi. Oni su izgrckali starovremenske fotografije porodice Petrović na tavanu porodične kuće u današnoj Vojvođanskoj ulici i fotografije Fikarevog “točka” i bašte u kući jedne od njegovih ćerki napuštene i zatvorene posle njene smrti. To je za mene oko tih fotografija bila u to vreme završena priča. Ipak nisam odustajao. Setio sam se Rada Vergovića – Verga, prvoga užičkog filmskog glumca i cenjenog akademskog slikara, i zamolio ga da mi naprvi crtež po sećanju Fikarevog zida, točka i vira kojih se tako rado sećaju Užičani. Rade me nije odbio i uradio mi je crtež baš onako profesionalno, i doneo. Danas je to jedna od dragih slika u mom prostoru ateljea “Užičanstveno”. Mnogo kasnije sam došao do zaključka da je sjajni užički umetnik nacrtao Fikarev zid, dolap i vir kao da ga je posmatrao, kao da to nije sećanje.
Prošlo je dosta vremena dok nisam preko Fejzbuka stupio u kontakt sa Anđelijom Marinković, praunukom Miloslava Fikara, koja sa svojom porodicom živi u Beogradu i radi u jednom dečijem vrtiću. Mogao sam da nastavim priču o Miloslavu Fikaru u pravom smeru. Anđa je dosta znala i sa radošću učestvovala u zajedničkom tumaranju po užičkoj prošlosti. Veoma me obradovala kada mi je rekla da se stari užički vojni muzičar, sem muzikom i baštovanstvom, bavio i fotografijom, da postoje staklene ploče, kada je fotografisao svoju plažu.
Miloslav Fikar je bio buntovni sin češkog industrijalca Ferdinada, mladi vojni muzičar koji je dezertirao iz austrougarske vojske, jer je zaveo ćerku nekog grofa. Grof se uvredio i pripretio i to je najverovatnije razlog zašto je došao tako daleko, u Užice. Bio je kapelnik vojne muzike, živeo je u Kumanovu, Beogradu i Kruševcu. Najzad se nastanio u Užicu krajem dvadesetih godina prošlog veka. Užicu ga je najviše privukla priroda i plodno tle i tu se posvetio dosta baštovanstvu. Bio je boem, šaljivdžija, bavio se izradom instrumenata, fotografijom. Njegova unuka Anđelija, tokom našeg istraživanja na tavanu Fikarove kuće više užičke Plaže, našla je mnoštvo staklenih negativa, ali nažalost veći deo je propao.
Na Anđinoj fotografiji porodica Fikara (nedostaje najmlađi, sin junior Miloslav): s desna, Miloslav Fikar do njega žena Anna, najstarija ćerka Milena, zatim Dragoslava (Anđelijina “Nana”) i namlađa kći Anna.
Fikar je imao četvoro dece: najstariju Milenu, koja je bila udata za stakloresca Basurovića, i živeli su u današnjoj ulici Nikole Pašića, u blizini mesta gde je nekad bio kafić Vodolija. Dragoslavu (Anđinu “nanu”) i još dvoje dece, od kojih je najmlađe dvoje, Anu koja je nosila majčino ime i Miloslava koji je nosio njegovo ime. Nakon Drugog svetskog rata poslao ih je u Češku da se dalje školuju, gde su i ostali da žive sa dedom Ferdinadinadom Fikarom. Tako da pola Fikarovih potomaka živi sada u Srbiji, a pola u Češkoj. Fikari, Anna i Miloslav nisu menjali veru. U kući Fikara do smrti Dragoslave, Anđelijine “nane”, slavilo se po dva Uskrsa i dva Božića. Dragoslava je bila udata za poznatog užičkog šnajdera Miodraga Dragog Jovanovića, ali je ostala da živi u Fikara kući. Danas u kući Fikara živi njihova kći Anica, Anđina mama sa drugom kćerkom i zetom. Uskoro će Fikarova kućica po svemu sudeći ostati prazna, jer više nije pogodna za stanovanje zbog starosti, velikog ulaganja za adaptaciju.
Fikarovo imanje bilo skroz do Đetinje, od mesta gde je današnji splav na kome je kafana, sve niže današnjeg hotela “Turist”, do nekadađnje “Đulića ćuprije”. Pred smrt, Miloslav Fikar je napravio parcele, koje je ostavio u nasledstvo deci. Oni su to prodali kasnije, pored toga što je nacionalizovano. Tu su sada komšije Fiharovih potomaka: Obradovići, Tošanići (u ul. Mihaila Ilića) i Brkovići (koji su skroz na plaži). Nakon Fikareve smrti zemljište je nacionalizovano, a deo je i oduzet, zemljište gde je bila bašta za izgradnju Ferijalnog doma (današnjeg hotela Turista) 1961. godine, kao i mesto gde je sada “Dečiji bazen” i tobogan. Čuveni u sećanjima Užičana, Fikarev “dolap” bio je tamo gde je danas ona mirišljava lipa.
