То је превој у Ужицу на Вујића брду између Доварја на југу, Ливадка на Северу. Деле га Месне заједнице “Липа” и Крчагово. За време Турака је записано 1476, да су ту су била три села: Горње Крушчице, Доње Крушчице и Крушчице.
Са Карађорђевог шанца су Карађорђев војвода Милан Обреновић (по њему је Горњи Милановац добио име) и војвода Јаков Ненадовић (Председник правитељствујушћег совјета серпског и млађи брат Алексе Ненадовића) са два топа тукли турски део града и тврђаву над Ђетињом, о чему певају гуслари у народној епској песми “Узимање Ужица”.
Који су се према историјским податцима десили крајем пролећа и почетком лета 1807. године? Песма је први пут објављена у Бечу 1862. године, када је у великом пожару изгорело турско Ужице, у четвртој књизи “Српских народних пјесама Вука Караџића”. У песми се помињу многе аутентичне личности, а заснована је на догађају из Првог српског устанка – ослобођењу Ужица од турске власти. Ево један део песме о коме се о томе говори:
(…) Пију вино и бистру ракију,
Сутра јуриш хоће на Ужице
Што су вуци на Теразијама
Оно јесте Ваљевац Јакове
И са њима Ваљевска нахија
Са Татинца што лаје лисица
Оно јесте Лазаре Мутапе
А са њиме Гружа и Морава.
А што пуца са малих Крушчица,
Оно јесте Милан од Бруснице
И са њиме Рудничка нахија;
Они вуку убојне топове;
Шњима наше обаљују куле.
Уз Ђетињу што сјевају муње.
Оно јесете од Тополе Ђорђе
И са њиме ломна Шумадија.
У Забучју орли што пољећу,
Понајвише орли крсташићи,
Оно јесте Ужичка нахија
И са њоме ломно Драгачево
И пред њима обор кнез Алекса.
А што кука тица кукавица,
Оно јесте прота Милутине
То од Гуче села питомога;
Са њоме тридесет попова
И тридесет црних калуђера,
Те се моле Богу без престанка
Не би’л нашег освојили града.
На месту где су били топови, где се данас на Вујићевини налази спомен белег, ужички Турци су преговарали и предали град када су се уверили да су српски топови прави. Овај спомен у “Борићима” деценијама подсећа на славне дане Првога српског устанка, ту где су први прави српски топови заменили онај чувени Карађорђев трешњев топ и почели да грувају по турској војсци у Ужицу.
У 19. веку Карађорђев шанац је место за тефериче ужичких муслимана и припада “Хасовини или Баштованлуку”. У другој половини 19. века и касније, ту су били воћњаци ужичких добростојећих породица, који су се спуштали до подножја брда, све до Царинског тј. Липског потока.
У периоду између два светска рата ту је било имање и вила сенатора и професора Павла Вујића, када се губи назив Крушчица и одомаћује назив Вујићевина. Током Априлског рата, тј почетком Другог светског рата у Србији, немачке јединице су, када су улазиле у Ужице, на Карађорђевом шанцу засуте жестоком артиљериском ватром брдске батерије Војске краљевине Југославије, којом је командовао ужички адвокат Миливоје Тадић. Тада је разорена Вујића вила. Током немачке окупације ту се налазио немачки бетонски бункер, део система немачке одбране, који је склоњен у скорије време, па су овај део града Ужичани понекад звали „Код бункера“. Велики део Карађорђевог шанца после Другог светског рата је пошумљен боровом шумом, те зато “Борићи”, а на једном делу је изграђено стамбено насеље.
