O prvoj užičkoj javnoj rasveti i “turskoj kaldrmi” koja nema veze sa Turcima

471

Na fotografijama fenjeri isti kakvi su osvetljavali Užice, prva javna rasveta Užica. Do tada su Užičani, koji su imali potrebe da se po mraku kreću užičkim sokacima nosili fenjere sa sobom, luč, a nekad i baklje, kao u starom Rimu. Osvetljenje fenjerima je urađeno dok je tu bilo “turske vlasti”, a “turska kaldrma” posle njih, da se zna. Užičani su prema dostupnim podacima pred godinu 1900, za osvetljavanje svojih domova i zanatskih radnji, trgovina i ugostiteljskih objekata, kao i za varošku javnu rasvetu izdvajali za petrolej preko 60.000 dinara. U ovaj iznos uračunate su i lojane sveće, luč i druge narodu poznati materijali za osvetljavanje, tu gde su se nalazili i živeli.
Dok se nisu pojavili prvi “lampioni” ili pre fenjeri na stubovima, noćno bavljenje i tumaranje noćobdija po užičkim sokacima, po mišljenju časnih domaćina, smatrano je nepristojnim, moguće opasnim. Osvetljavanje javnih mesta zbog retkih prolaznika i “tumarala” za užičku opštinsku kasu je smatrano za opterećenje. Užičani su odbili da plate uvođenje javne rasvete, što je predložila gradska uprava, s obrazloženjem: „Ne treba nam to osvetljenje, jer pošten čovek ide da spava rano, a bitanga neka lomi glavu”.

Prva javna rasveta Užica
Prva javna rasveta Užica

Po noću zamandaljenim užičkim drvenim kućama, kakve su uglavnom bile do 1862, osvetljavalo se lojanim svećama i zubljima luča. Godine 1857. godine Načelstvo užičkog okruga izdalo je naredbu da svi vlasnici kafana i mehana postave ispred svojih lokala fenjere: “Koji će noću za svaki slučaj vid davati”. Tako, su tadašnji užički ugostitelji podneli troškove prvog osvetljavanja Užica snoseći troškove nabavke, postavljanja drvenih stubova i fenjera na njima. U decembru 1857. u Užicu je postavljeno 62 fenjera kakavi su bili i u Beogradu. Samo otmeni gosti mogli su se zadržavati po kafanama do 11 sati uveče, a posle tog vremena niko se nije smeo naći na ulici. Ostali, kalfe i sluge, najdalje do 9 sati uveče morali su biti kod svojih kuća. Od tada su patroldžije postali i fenjerdžije. Čim padne mrak, kretali su se kroz varoš, noseći u ruci kantu gasa i o ramenu kratke merdevine. “Fenjerdžija je lampe punio petroleumom, prstom bi iščistio garavi cilinder, fitilj useknuo i zapalio ga”. Dok je trajalo gasa u lampi, dotle je lampa gorela. Oni su paljeni dvadeset dana u mesecu, a deset dana grad je osvetljavala mesečina, naravno kada je ima.
Tokom prelomnih zbivanja u Užicu, koja su bila tokom 1862/63 godine, dogodio se i požar kao posledica stalne netrpeljivosti imeđu Srba i turskih podanika. Poslednji čin te drame bio je iseljavanje muslimanskog življa. Tako se broj stanovnika prepolovio. Godine 1866. bilo je svega 15 kafana i 59 bakalnica. Posle požara i proterivanja muslimana i dalje je postojala javna rasveta fenjerima, i ne samo to, doneta je odluka da se postavi kvalitetna kaldrma u glavnom sokaku, idući od “Lipe” do pijace. Pijaca je bila tu gde je danas “Mali parčić”. Opštinska uprava je obezbedila kamen i angažovala nemačkog majstora Gotfrid Šulca, koji je do Mitrovdana, 8. novembra 1864, obložio kaldrmom centar Užica. Kasnije je Šulc ovaj ugovor s užičanima preneo na dvojicu ohridskih cincara, Lazu Ristića i Bogdana Vasića, koji su pod istim uslovima nastavili da kaldrmišu Užice. Tako da užička “turska kaldrma” u varoši nema nikakve veze sa Turcima.