Кад се пође од Ужица кривудавим путем, стиже се у Лужничку долину, названу по реци Лужници и храсту лужњаку. Шуме храста лужњака, заједно са буковом шумом, штите падине од ерозије. Центар ове лепе долине је сало Каран. Питомина на све стране, просечна надмоска висина од 500 метара, положај и површина Лужничке долине већ на први поглед одаје место питомог и плодног краја.
Стари историчари сматрају да се први пут име Каран (Каррен – рудиште) помиње још 15 година пре нове ере у време Римљана и да је Лужничка долина била насељена Србима од њиховог досељавања на Балканско полуострво. Један од најпознатијих историјских споменика у ужичком крају засигурно је Бела црква каранска, настала у периоду од 1335. до 1342. године, чији је ктитор био жупан Петар Брајан. У зидном иконостасу најупадљивија је Богородица Тројеучица, једна од најцењенијих икона у Србији средњег века…
Крајем 20. века, Каран је имао 470 домаћинстава и око 1400 становника. Било је око 160 пензионера. У селу је било запослено 400 људи из Карана и околних села. Каран је једно од наразвијенијих села у Лужничке долине. Већ више од три деценије имали су потпуну електрификацију, као и велики број телефонских прикључака, као и своју пошту. Мештани су се снадбевали у задружној самопослузи и приватним продавницама, али су се окупљали у кафани и у кафићима. У селу и данас има доста занатлија ковача, пинтора, чак и каменоресца. На далеко је позната воденица на Лужници која меље посебно брашно, тако да многи са стране долазе у Каран да самељу свој кукуруз и пшеницу.
Становници Карана се баве воћарством, земљорадњом, сточарством, већи број мештана је запослен у Карану, Ужицу и Пожеги. Деведесетих година на посао у Каран путовали су становници из лужничких села, захваљујући одељењу конфекције „Јавор“ из Ивањице, око двеста запослених, већином жена, и мушкараца, који су радили у погону Ваљаонице бакра. У селу је била и квалитетна пецара у којој се пекла ракија од шљива и јабука. Земљорадничка задруга „Лужничка долина“ се бавила производњоим и трговином. Као и сви у Србији и Каран је прошао по привредним мукама и конфекција, као и ваљаоничин погон у време санкција и приватизације. У време најпознатијег Каранца генерала Николе Љубичића, Каран је имао његову велику подршку и олакшице.
За Каранце је велики проблем средином деведесетих година 20. века био непостојећа редовна аутобуска линија, која би велики број радника након друге смене возила према Ужицу, аутобус су чекали све до 5 поподне. Каранци су посебно били незадовољни путевима Пут Ужице – Рибашевина, који је кривудав и узак , пун кривина и опасан, а пут Каран – Пожега је био у очајном стању. Љубичића више није било да реши проблеме, поуздали су се у тадашњег министра Зорана Вујевића, чији су из комшијског Добродола, тј Луновог села, али је слаба вајда била од тога.
Пазарним данима, мање осталим, Каранци су своје производе и стоку одвозили на пијацу у Пожегу. Задруга је лоше пословала, руководећи су се правдали дуговима и чињеници да су вретили имање првобитним власницима… Каранци нису тако мислили, већ су сматрали да је у питању лош рад руководећих у задрузи, и да је број откупљивих производа недовољан.
У то време је планирана изградња путева Каран – Метаљка, и Ужице – Дубоко – Каран и даље према Косјерићу, као и путеви у два засеока.
У то време пред крај прошлог века, велики проблем је била поправка школске зграде. Наставак изградње Дома културе, који је стајао само укровљен, чекао је „боља времена“. У школи и амбуланти је нестајало воде, није постојала канализација као и сеоска депонија, што је трпила река Лужница. Загађивао је и поменути погон Ваљаонице, мештани у Рибашевини су говорили „да кад погон не ради, Рибашевина се бостаном слади“. И Каранци су некада гајили лубенице, али у том периоду су веома лоше успевале, што им је веома тешко падало. Ипак у новије време опет постају познати по лубеницама…
Као и на крају 20 века, тако и сада, највећи проблем је што младића има много више него девојака, јер се ове удају у граду… Није се баш испунила некадашња жеља карнских момчина, да остану на селу ако се реше тадашњи проблеми, па тако и да се реши проблем са наталитетом. Каранци су вредни, радни и добростојећи домаћини и чудо је што девојке неће да и дан данас чују њихову познату песму: „Мала моја из Карана, ево теби твог јарана“.
