Давно је прошло време кад су се по путевима Србије могли видети каравани коња натоварених катраном и разним другим стварима. А било их је буквално свуда. Биле су то златиборске кириџије. Кириџије су јако добро знале где који производ има прођу. Катран се најбоље продавао око Пожаревца, где су га користили за одбрану стоке од голубачке мушице. Луч и дрвени судови у Крагујевцу, а бели мрс и суво месо за београдску господу. Онда се у повратку покупује шта је ко наручио, па оно што је потребно за задругу, или се сви производи по селима успут размене за жито. И пут под ноге, назад ка Златибору.
У ратовима су страдали и коњи, породичне задруге су се распадале, па се посао кириџија до осамдесетих година 20. века готово угасио. Последње кириџије нестале су пре 40 година. Старији памте кириџије као сналажљиве и причљиве људе. Робу су или мењали или продавали, али увек поштено и на реч. Током осамдесетих опстајао је понеки тврдоглави кириџија, а једног од таквих овековечио је чувени ужички фотограф Илија Лазић 1934. године. Фотографија „Златиборски брзи воз”, на којој је приказан стари кириџија Тодор Гајовић, постала је симбол Златибора, небројено пута је штампана и прештампавана, а пре неколико година је усред планине подигнут и дрвени споменик, скулптура израђена према Гајовићу.
