Užički “Megdan”

405
Megdan dvadesetih godina 20. veka
Megdan dvadesetih godina 20. veka

Sudeći prema priloženoj fotografiji, čini se da smo na Divljem zapadu. Nismo, na užičkoj smo raskrnici na “Megdanu”, toponimu koji dobi ime zbog turskih i srpskih dečaka čobana, koji tu biše megdandžije. Levo je Kuzeljova opančarka kompanija, do nje kuća trgovca Vukosvljevića, preko ulice bila je abadžijska radnja Stefanovićeva, koju su otvorili posle Prvog svetskog rata. Radenko Stefanović – Galac bio je jedan od predsednika FK” Sloboda”.

Ovde je 1938. godine. u novosagrađenoj zgradi. magistar farmacije Jovan Jovanović otvorio apoteku. koja je radila do 1949. godine, kada je oduzeta – nacionalizovana. Tu, preko puta Vukosvljevića kuće, dugo je bila u zgradi nasprem samousluga “Obnova”. Po ovoj raskrsnici je ceo kraj do Đetinje dobio ime “Medan”. Preko puta je bila kafana čuvene braće Šmakića “Car Dušan”, sa fijakerskim i autobuskim stajalištem ispred.

Stefanovićeva abadžijska radnja, na čijem mestu je izgrađena zgrada u kojoj je apoteka
Stefanovićeva abadžijska radnja, na čijem mestu je izgrađena zgrada u kojoj je apoteka

Spustimo se do Kasapčića mosta da vidimo šta je bilo u našoj rekonstrukciji Megdana staroga Užica. Ovaj pravac od staroga mosta je bio veoma prometan, posebno pazarnim danima u vreme vašara. Zato su se u toj ulici nalazile mnoge zanatske radnje, pekare i kafane. Na Badnji dan tu se nije moglo proći od naroda i badnjaka. Pred svakom radnjom ih je bilo po desetak, po sećanju starih cenjenih Užičana. Zapamtili su i kako su na Megdanu bile raspoređene zanatske radnje: kod samog mosta je bila Zumbuluva potkivačnica, gde su se tadašnji dečaci okupljali i gledali kako obaraju volove da ih potkuju.

Odozgo od raskrsnice je bio sajdžija Petrović, trgovinska radnja Vukosavljevića, oca Slavka, autora kasnije poeme “Kadinjača”, zatim berberin Jovo Aranđelović i Bećir Kosor, niže bravarska radnja Nikolića i Pecovića, pa opančarka radnja Gojka Adžića, Ječmenice, Novakovića, sarača Milivoja Jokića. Kad se pređe ulica bila je radnja bojadžije Koste Vraneševića, pa pekara Vlajka Čarapića “Kod Šuljage”, koja i dan danas uspešno radi. Njihova lepinja sa sve je postala zaštitni užički znak. Do Šuljage krojačka radnja Ivana Vreve, Nikole Lojanice. Preko puta Đenića kafana, koju su držali Neđo Milinković, Rade Đerasimović, Šopalović, gde je posle rata bila skorije srušena kafana “Šumadija” (Truman).

Stefanovićeva abadžijska radnja, na čijem mestu je izgrađena zgrada u kojoj je apoteka
Stefanovićeva abadžijska radnja, na čijem mestu je izgrađena zgrada u kojoj je apoteka

Preko puta nekadašnje kafane “Šumadija”, u kući gde je radio poslednja užički opančar – sarač, živela je porodica Milinka Mrknjića kafedžije. Na spomeniku na Dovarju, greškom stoji Mrkonjića. Imao je dve ćerke na fakultetu, jednu u Učiteljskoj školi, jednu u osnovnoj i sina Borka u gimnaziji. Pomala jednospratnica imala je pod zemljom četiri poveća podruma. U jednom je držao rakiju, u drugom vino, u trećem mašinski kazan od 300 litara i kace sa šljivama od po 1000 litara, a u četvrtom su bile bačve sa grožđem od koga je pravio vino. Grožđe je nabavljao u okolini Trstenika i dovozio vozom. Često ga je, iz novčanih razloga, terao u Karan, gde je pekao rakiju Komovicu za sebe i okolne domaćine. Bačve za grožđe su bile ogromne, u njih se moralo ulaziti kada su pripremane za proizvodnju vina. Grožđe je pripremano presovanjem i stavljano u specijalne kace, da prevri i onda se cedilo. Od komine je, dodavanjem rakije, proizvodio komovicu. Pošto je vino teško održavati, često se plesnavilo, pa je dovodio stručnjaka iz Župe da ga “leči”. Vino je pretakano u flaše kojih je imao preko 300 ili u buriće od 50 litara. Flaše su skladištene položeno da bi se čep “zasitio” i tako hermetički zaptivao sadržaj. Milinko je značajan jer je bio redak Užičanin da se usudio da proizvodi vino, a radio je to veoma dobro. Sem toga, držao je i prodavnicu duvana, koja se nalazila licem prema glavnoj ulici, u kojoj je radila njegova žena Brana.

"Megdan" od Kasapčića mosta pa do izvornog mesta poznate raskrsnice
“Megdan” od Kasapčića mosta pa do izvornog mesta poznate raskrsnice

Bio je to krupan čovek, strog u pogledu posla, bez ličnog odobrenja nije dozvoljavao da iko išta uradi, ali je imao razumevanja za ljudske slaboti i probleme. Bio je rodom iz Sjeništa, veoma preduzimljiv, prirodno bistar, iako je od pisanja znao samo da stavi potpis na neki ugovor. Kafana “Zlatno burence” se nalazila na zemljištu koje je Milenko uzeo pod zakup od Narodne banke, jer je bivši vlasnik “pukao” na menicama. Spolja je bila u staklu, sa vratima u vidu harmonike, i imala je pravougaonu svetlu i čistu salu, srednje veličine, Subotom i nedeljom je postavljao stolove ispred kafane, “uvek je bilo puno ko oko”, pa su se gosti morali malo prošetati korzoom dok se ne ukaže slobodno mesto. U blizini, na istom zemljištu, prema glavnoj ulici i Žitnom pijacu, koje je pripadalo takođe banci, imali su radnje trgovci ortaci Mijušković – Nikolić, samostalno Sofijanić i bravar Živko Pecarević.

Preko puta “Zlatnog burenceta”, bila je pomenuta fijakerska i autobuska stanica, ispred Šmakića kafane, gde je nekad bila tekstilna, do nekadašnjeg Turist biroa. Bila su dva fijakera, jedan je bio Maliđe Jovanovića Šlanja. Oni su sačekivali putnike na železničkoj stanici i prevozili bolesnike i lekare, najčešće pacijente bračnog para Bračinac, do bolnice.

Rajića kuća na Megdanu, danas vlasništvo Koste Jokića, kafana "Knjeginja"
Rajića kuća na Megdanu, danas vlasništvo Koste Jokića, kafana “Knjeginja”

Gosti “Zlatnog burenceta” su bili otmeni, viđeni ljudi: predsednik opštine, prosvetni radnici, advokati, policijski pisari, oficiri. Seljaci su retko svraćali, jedino Radomir Popović Kušljo i Milovan Vasiljević Čančo, sa kojim je Miliko bio i prijatelj, kada su mu dovozili drva. Kafana je sa zadnje strane imala dvorište u kome je bilo mesta za vezivanje konja, kada su poslovni partneri dolazili sa čezama i kafanski gosti. Seljaci su jedino svraćali subotom, kada je dolazio opštinski delovođa Božo, upadljiv po tome što nije imao jednu ruku, i koji im je tu zakazivao sastanke, a ovi su ga opet za uslugu čašćavali. Tu je radio kelner Filip Filipović, koga je Milinko zadužio da isključivo služi građanske goste i to ne u kelnerskoj odeći, nego je bio obučen građanski: sako, pantalone, cipele, košulja bez kravate.

Kod Kasapčića mosta je bila Zumbuluva potkivačnica
Kod Kasapčića mosta je bila Zumbuluva potkivačnica

Dalje je bio Svetozar Sofijanić, trgovac, Milan Peković, veletrgovac, pa stara kuća Mitra Popovića, gde su Milun Tomić i Milosav Krdžo imali opančarsku radnju. Tu blizu je Bogić Bogićević, ratni invalid iz Prvog svetskog rata prodavao duvan i taksene marke. Sem njega, u Užicu su još dva ratna invalida držali slične kioske – Panto Trišić i Ljubo Drobnjaković. Tu na Megdanu je bila povelika trgovina Neđa Sparića, jednog od boljih užičkih trgovaca koji posle rata postaje najpoznatiji užički voskar. Do njega je radnju imao Vučeta Dželebdžijić, čija je žena Olga prodavala dečije igračke.

Dole gde je poznati lovac Periša držao kafanu „Tetreb“, još postoji kuća čuvenog trgovca stokom Milutina Kukonjca, koji je trgovao sa Grcima. U dvorištu je bila štala i sušara za meso. Imao je suvate na Zlatiboru za ispašu stoke, obićno je čezama išao da obiđe suvate. Jedna sestra bila je udata za poznatog užičkog trgovca Pera Pržulja. Druga za Milorada Šmakića, koji je bio delegat u skupštini Drinske banovine.