Ko je bio Pipelja?

1792

Kada se kaže Miodrag Petrović Čkalja, znaju svi o kome se radi. Kada se kaže Miodrag Petrović Pipelja, o kome se radi znamo samo mi Užičani i retki, kao vlasnik beogradskog Muzeja Automobila Bratislav Petković, nekadašnji ministar kulture.

Za Pipelju se može reći da je bio komendijaš: “Tri pedale, nema šale!”, u stihu je često govorio Pipelja, užički čudesno vešti limar koji je Bratislavu Petkoviću pomogao u restauraciji automobila, kojim su davne 1966. godine udareni temelji današnjoj kolekciji beogradskog Muzeja automobila.

Mladi Pipelja
Mladi Pipelja

Isto za nas Užičane, kad se pomenu stari automobili, ali i to užičko specifično šegačenje, često se setimo tog užičkog boema Miodraga Petrovića Pipelje. Neko od Užičana je rekao “Pipelja je čovek-roman, užička legenda”. Pre Drugoga svetskoga rata bio je bogat čovek, o skrivenom “Pipeljinom zlatu” pričalo se i posle njegove smrti, vozio je skupe automobile, bio prevoznik i taksista. Govorio je u stihu, i imao misao koja se može smatrati za srpski haiku. Posle rata je izvođen na streljanje i sam bog zna kako je izvukao živu glavu, biće na šalu, zahvaljujući svome užičkom duhu.

Ovaj primer čoveka užičkog erskog duha rođen je u Užicu 1889. godine. U jednom čoveku mnogo, previše i šofer, mehaničar, limar… I nije to sve, iako je mnogo za jednog čoveka. Ako se bavimo užičkom prošlošću, a nismo ovde ponikli, može nas zbuniti bogastvo erskoga humora i satire. Užičani su “zbijali” šale sa drugima, ali više na svoj račun. Izmišljali nadimke “bilo po ukusu kuma, bilo po modi, bilo iz želje da se značenje imena pretvori u osobinu”. Pa tako i to “Pipelja” po nekom u tom vremnu poznatom, a kasnije zaboravljenom evropljaninu, koji je imao veze sa automobilima. U suštini, Užičani su lenji na zapisivanju, pa se tako o šaljivdžijama iz staroga Užica malo zna, ali je ponešto i ostalo. Najviše priča o trbušastom dobričini Milanu Milekiću, sudskom arhivaru i vrsnom pravniku i boemu Simi Terziću, advokatu najčuvenijim užičkim boemskim šaljivdžijama…

Pipelja u svom dvorištu
Pipelja u svom dvorištu

Po ugledu na takve užičke likove posle 2. sv. rata Pipelja nastavlja da zasmejava Užičane svojim rafalom viceva u stihu. Kad su ga pitali ko je sve bio na dobrovoljnoj radnoj akciji, u narodu poznatijoj kao kuluk: “Čvoro, Škoro i ko je moro!” (Čvoro i Škoro su bili kom. aktivisti; priča se da su tokom rata oblačili mantije i krštavali, venčavali i sahranjivali, da bi sveta tajna tih obreda bila poništena, zapisa jednom prilikom užički sf. pisac Dragan Filipović). I tako, odvažan i duhovit, decenijama, naročito druge polovine prohujalog veka, uselio se među užičke legende svojim zapažanjima i stavovima koje je izražavao “po čaršiji”, javno satiričnim stihovima u duhu staroga Užica, ne štedeći ni samu vlast, zbog čega je često bio u sukobu, često kažnjavan i zatvaran. Za koga ili za šta bi se zakačio, to bi i ‘okrpio’ npr: “Zapišite što vam kažem, ja nikada ne lažem; kad se biju preko nas kokakola i kavas (i danas aktuelno zbog političke situacije oko Krima); za nas je u rasolu spas.”

Miodrag Petrović Pipelja
Miodrag Petrović Pipelja

Nešto se mislim, najpoznatije užičke šaljivdžije bili su sa Slanuše i Rakijskog pijaca boemi Milan Milekić, Simi Terzić, Midrag Petrović Pipelja, ili noviji duhoviti aforističar dr Slobodan Simić Sima, pa i ova “Užička nedelja”, koja još, a mislim i da će dok izlazi gajiti taj staroužički duh i vrhunski humor. I ona kao i pomenuti boemski svet “okrpi” mnoge moćnike koji se najviše plaše istine. Uvređeni ne vole ove naše užičke novine, kao i Pipelju nekad, ali jedno je sigurno – u budućnosti će osvetnici nestati, a Nedelja i ove naše priče će ostati zauvek. Pipelja je umro 1978. sam u polusrušenoj kući na Rakijskoj, onemoćao i star, zajedno sa njim umrlo je i njegovo vreme. Deca su mu se razišla po svetu, ali je ostao njegov dobri užički duh u priči o boemima i automobilima.