А сада, уз помоћ „Екс Ју рок енциклопедије“ Петра Јањатовића, да нешто кажемо о још једном познатом Ужичанину.
Оливер Мандић композитор, музичар и шоумен је рођен 1953. године у Ужицу. Док је био дечак, родитељи су му се преселили за Београд. У Београду је Оливер завршио Средњу музичку школу “Станковић” – одсек за клавир. Крајем 1971. био је члан џез рок групе ОЛИВЕР, у којој су, међу осталима, још били и чланови тадашње Поп машине, а вокал Душан Прелевић. Сећам се да је током 1972. године Оливер Мандић свирао на неколико концерата са Поп машином. Причало се да Мандић преговара о преласку у YU групу, а затим и у групу Тајм. Били су то лансирани трачеви. Године 1974. снимио је с Душаном Прелевићем две песме “Тајна” и “Прошло је све”, које је на синглу објавио ПГП РТБ. На Боом фестивалу 1976. год. у Београду свирао је као члан Београдске рок селекције, коју су чинили Роберт Немечек на басу, Зоран Божиновић на гитари, бубњар Лазар Тошић, трубач Стјепко Гут и други. На том наступу урадио је и први у серији својих скандала: незадовољан увежбаношћу музичара, разбио је свој ситисајзер и прекинуо концерт.
Самосталну каријеру почео је синглом “Љуљај ме нежно” 1978. године, случајно, песму са текстом Марине Туцаковић Оливер је комоновао за Мају Оџаклијевску, али се ова није појавила на снимању у сплитском студију ‘Тетрапак’, па је Енцо Лесић наговорио Мандића да је сам отпева. Песма је одмах постала велики хит и Оливер је одлучио да се опроба у поп-у. Током следеће 1979, урадио је још један сингл с песмама “Сутра имам празан стан” и “Ослони се на мене”, а као гост на југославенској турнеји Здравка Чолића, појављивао се само да би отпевао песму – „Љуљај ме нежно“. Његове песме биле су најслушаније, “Пробај ме“ 1980., “Због тебе сам туцао камен”, “Дође ми да вриснем твоје име” 1982. Објавио је и ЛП почу за децу са Бранком Милићевићем “Коцкицом”. Песма “Деца без адресе” била је победник на међународном конкурсу УНИЦЕФ-а.
Наступао је на МЕСАМУ 1985 и написао музику за филм “Последњи круг у Монци”. Био је једна од најпопуларнијих личности музике на простору некадашње СФРЈ. ТВ шоу “Београд ноћу” освојио је “Златну ружу Монтреа (1980.) Победио је на МЕСАМ-у 1984. и 1985. и четири пута освојио “Оскар популарности” Радио и ТВ ревије. Био је уредник за рок и поп музику у ПГП 1986. године. Радио је са музичарима Чик Кориом, Пет Метинијем, Херби Хенкоком…
Творац имиџа за ТВ шоу “Београд ноћу” био је Коста Бунушевац, концептуални уметник. Оливер се појавио у минићу, са мрежастим чарапама, на штиклама од дванаест сантиметара, зализан и нашминкан као кол-герла и почело је лудило. Хиљаде гледалаца, сви у знак протеста писали су ТВ Београд у намери да откажу ТВ-претплату. Шоу је режирао Станко Црнобрња, а реакције су биле катастрофалне. У то време трансвестија на телевизији је била превише и када је свет у питању.
Његов имиџ умало је елиминисао оно најважније – музику, врхунски одсвиран соул-фанк кроз прва два албума (“Пробај ме” и “Због тебе бих туцао камен”), на коме је домаћи поп уздигао на светске стандарде.
Оливера сам упознао у ужичком Омладинском клубу, кад је дошао на пробу групе “Кило и по”. Касније сам га виђао на језеру на Заовинама, где је често долазио. Тада је био је познат по естравагантном облачењу и као мецена драмским и музичким уметницима.
Године 1991. Оливер је кратко био члан Рибље чорбе. Требао је да постане клавириста групе и креативно учествује у стварању плоче “Лабудова песма” са половином нумера. Мандић и Рибља чорба су снимили материјал за ову плочу у Бечу крајем 1991. године (укључујући и песме са Мандићевом музиком, на којима је вокале отпевао Бора Ђорђевић), али су се пре изласка албума Оливер Мандић и Бора Ђорђевић посвађали, тако да је сарадња прекинута. Плоча Рибље чорбе “Лабудова песма” се појавила у продавницама 1992. године, на њој се нису налазиле Оливерове песме. У питању је била судска забрана. Ово скраћено издање албума је имало укупно осам песама, пола од планираног броја. Оливерове песме снимљене са Рибљом чорбом су данас доступне само у облику пиратских снимака, а због свога квалитета и својеврсног звука необичне комбинација Оливерових клавијатура и Бориног гласа, веома су поштоване међу колекционарима.
У то време Оливер је критиковао рад Горана Бреговића, Бијелог дугмета и других који су развијали врсту музике коју он описао као “сељачки рок” и “пастирски рок”, посебно наглашавајући Бреговићево одсуство музичког образовања: “Музика Горана Бреговића за мене је права хумористичка серија Бенија Хила”. Оливер је имао изразито лоше мишљење о сарајевској музичкој сцени насталој током осамдесетих година, која подразумева саставе Хари Мата Хари, Мерлин, Плави оркестар, Црвена јабука и други, које је Мандић отворено називао “Rock and Roll абортусима”, критиковао је и “Нови примитивизам“. Из сарајевске сцене ценио је Здравка Чолића као изванредног професионалца са којим је сарађивао.
Жељко Ражнатовић Аркан је био Мандићев кум, познавали су се од ране младости. Када је почео рат у Хрватској, Оливер је приступио Аркановој Српској добровољачкој гарди и отишао на ратиште, где је обављао дужност интенданта. Српској добровољачкој Гарди су приступиле још неке јавне личности, на пример Тони Монтано и Душан Прелевић. Деведесетих година и касније, Оливер Мандић писао је музику и аранжмане за разноразне звезде турбо-фолка. То су радили некад јавно, некад притајено и Бора Ђорђевић, Момчило Бајагић Бајага и многи други прваци бивше југословенске рок и поп сцене.
Године 1997. Оливер је био против демонстрација опозиционих странака. Критиковао је учешће музичара и режисера, за које је навео да су за време рата били у иностранству, или пак добили од државе средства за снимање филмова или станове, поменувши стару изреку “рани куче да те уједе”. Затим се Мандић смирио и отворио је сцену “Код Мунија” у улици Змаја од Ноћаја у Београду, на којој су наступали глумци и песници, сатиричари, музичари, боеми у славу и част уметника. Касније се тај простор звао “Кућа уметности”, у коју су долазили Оливерови поштоваоци. Био је у љубавној вези са Марином Туцаковић, коју је оставио због млађих. Мандић је власник београдског кафића Jazz. Жену свог живота, Мају Козлицу, упознао је 2000. године, када је имала 18 година. Доста касније, Маја Козлица Мандић је испричала у медијима какав је био први сусрет са Оливером у његовом клубу: “Те вечери за шанком сам угледала Оливера и Цецу Ражњатовић. Била сам одушевљена, јер су обоје били моји омиљени певачи… Касније ми је Оливер пришао и када је сазнао да немам дечка, одмах је клекнуо и запросио ме, због чега сам побегла из клуба. Тада је Оливер почео да ме прогања, не желевши да има самном било шта, није хтео ни да ме пољуби, док не пристанем да се удам за њега. На крају сам попустила, иако моји родитељи нису били за ову везу, јер сам била једва пунолетна, а он 22 године старији од мене. Касније су прихватили свог зета. Венчали су се 2000, а крајем 2010. добили су ћерку, која је Оливерово друго дете. Дали су јој име Хана Цола. Оливер је посвећен породици…
