Svi do osamdesetih godina 20. veka sa nostalgijom se sećamo ove klope, za koji je energetski napitak “Red-Bul” jedna najobičnija izmišljotina, naročito da daje krila. Po običaju. Leba, masti, aleve paprika i soli je davao dovoljno energije da trčiš po vasceli dan i praviš pizdarije po dedinom i babinom, ali i po komšijinom dvorištu, a neki su to radili po celom Užicu.
Obrok se sastojao od jedne “kriške ‘leba”, domaćeg zvanog “somun”, koja u prečniku ima oko trideset centimetara, koja je namazana svinjskom mašću (jedna supena kašika), a preko tek da zacrveni aleve paprike, pa sve to malo posoljeno. Po običaju, ovaj obrok spremale su babe.
Kasnije nema tome ni pola veka, majke bi na tanke kriške hleba mazale čistu svinjsku mast. Preko nje , samo malo soli i prstohvat aleve paprike. Leti i dve-tri kriške paradajza. Milina… Nije bilo važno u čijem se dvorištu deca igraju. Kad ogladne, tu je ‘lebac, njega oduvek ima svaka kuća. Mast se vadila iz ogromih kanti donetih sa sela u vreme svinjokolja. Aleva se dobijala tucanjem u čuturi za žito, sušene prošlogodišnje paprike. Preostale posle zimske sezone punjenih paprika i salata od kuvane suve paprike i u avanu tucanog belog luka. Jeli su je samo petkom, ako se išlo u školu, kako bi im iz im iz pora iščezao miris luka do ponedeljka.
Doduše, bilo je tada industrijskih bućkuriša, posledicu pomodarstva i shvatanja da je sve industrijsko bolje nego domaće. Kao što je Marmelada. Na svu sreću, svi su shvatili da su domaći džemovi, pekmezi i marmelade mnogo bolji nego ta industrijska mermelada