Januar 1976.

165

I ovu ću godinu početi sa željama Užičana. Ljubiša Antonijević poznatiji kao Pujdo Kovač je rekao: “Svako je kovač svoje sreće, pa neka ova nova godina svima bude potpunija i lepša”.

. Ružica prodavačica u Narcisu
. Ružica prodavačica u Narcisu

U novootvorenoj prodavnici “Narcis”, mlada prodavaica kozmetike Ružica Jocić bila je zadovoljna – Zaposlola sam se u protekloj godini, ostvarila mi je se velka želja. Radim u struci i zadovoljna sam. Želim da svojim znanjem pomognem kupcima u izboru kozmetike.

U prodavnici “Sretena Gudurića” na Lipi pekar Boško Cicvarić je tek vadio pećene prasiće i usput komentarisao: Želja imam na pretek, najveća je da se reguliše korito Đetinje i da ne bude više poplava.

Na pijacu jedan od napoznatijih prodavaca užičkh specijaliteta bio je Dragutin Avramović iz Krive reke, on je poželo da bude rodna godina, da ne bude suše i poplava. Milan Vesnić sarač je žalio zbog izumiranja nekih zanata i želeo mladima da se zaposle u druruštvenom sektoru. Njegov komšija Mihajlo Kuzelj, kolar je rekao: “Neka bude posla više, poreza manje i da elementarne nepogode zaobiđu naš grad”. Ljubinka Đorđević sekretar SIZ-a za stanovanje, poželela je bolju saradnju sa Zavodom za urbanizam kako bi se brže rešavala pitanja lokacija za za bržu i efikasniju gradnju. Posebno se radovala viziji za rešavanje saobraćajnih prolaza kroz Užice.

Jovanka Broz
Jovanka Broz

Jovanka Broz je poklonila deci doma “Petar Radovanović” televizor u boji. “Sa zadovoljstvom dostavljam vašem Domu za decu i omladinu Televizor u boji, sa željom da deci bude od koristi u vrjeme odmora.

Čestitam

vam Novu 1976. godinu i dostavljam mandarine koje gajimo na otoku Vangi”, pisala je Jovanka…

Posle mnogo peripetija Tara je dobila generalni prostorni plan. Regulisno je šire i uže područje date granice, područja kao i tri osnovne funkcionalne celine: Visoka Tara, Zaovine, Ravna Tara. Određeno je gde moži da se prave naselja, turistički centri

Čedomir Teodosić iz Užica se žalio: – Dom zdravlja u Užicu je premalen za sve potrebe meštana, ali sa više rada mogla bi se izbeći svakodnevna gužva i maltretiranje bolesnih pacjenata. Do pre nekoliko godina postojali su kartoni sa ispisanim brojevoma po kojma se utvrđivao redosled pregleda. I onda se ulazilo preko reda, ali ne toliko koliko sada. Starije žene plaču, ljudi negoduju a i imaju pravo. Neki od njih su na ovoj studeni pešačil i dvadeset kilometara. To su stvarno mučne situacije – treba ih videti i doživeti. Ništa nije bolja situacija ni u zubnom ambulantom, mora se inapred zakazti na mesec dana popravka zuba“.

Milomir Vasiljević, otpravnik na autobuskoj užičkoj stanici 1976. godine sa omiljenom Ružom, koja je prodavala karte
Milomir Vasiljević, otpravnik na autobuskoj užičkoj stanici 1976. godine sa omiljenom Ružom, koja je prodavala karte

Ipak nije sve bilo tako crno. Na užičkoj autobuskoj stanici, iako je dnevno polazilo 60 autobusa većinom je sve bilo u redu, zahvaljujući otpravniku Milomiru Vasiljeviću popularno zvanom “crvenkapa”, zbog crvene šapke koju je nosio. Bio je to skroman, strpljiv i izuzetno korektan čovek. Način sa kojim se obraćao osoblju i putnicima bio je za svaku pohvalu. Iako je bio prvi na udaru za zakašnjenja autobusa, za višak putnika, nikada nije gubio nerve niti je povisio ton. Živeo je tu u blizini stanice u skokaku ispod Bloka “C”, pa često radio i dve smene.

Popularna direktorka biosopa “Partizan”, teka Vera ili tačnije Olvera Stojić Radić je o radu bioskopa u toku protekle 75. rekla da je posebna pažnja poklonjena filmovima koji su obeležili jubileje i proslave. Ljubitelji vesterna su imali priliku da vide najbolja ostvarenja ovoga žanra a da nisu zapostavljena ni deca. Da su najgledaniji domaći filmovi bili “Doktor Mladen” i “Crvena zemlja” a od stranih “Veliki Gesbi”.

Posle više od deset godina u Titovom Užicu je održan bokserski meč. Snagu su odmeravali užička “Sloboda” i “Metalac” iz Valjeva. Meč je odr`an pred 300 gledalaca u novootvorenoj hali u Velikom parku. Najbolji užički bokser bio je Milorad Rogić koji je oduševio prisutne iako je “Sloboda” izgubila od iskusnije i pripremljenije ekipe. Tih dana se u Užički Atletski klub vratio Slavko Kuzmanović posle ubedljive pobedio na oglednom “Belom krosu” u Beogradu. Na brzopteznom turniru koji je organizovao gradski šahovski klub “Zlatibor” učestvovalo je 16 šahista, pobedio je Vova Prohorov.

Jedan od najčistijih gradova u Srbiji Titovo Užice je postalo prljavo, jedino je bio čist Trg. Povdom toga presednik opštine Petar Antonijević sazvao je satanak na kome su za ovako stanje prvenstveno optuženi građani i Fond za za komunalnu izgradnju. A on nedodirljiv spremao se za funkciju u Beogradu.

U poslednjoj nedelji ovoga januara, sneg je vejao bez prekida dva dana. Stotine vozila na Zlatiboru nisu mogla da se pokrenu. Na Borovoj glavi smetovi su bili prko 3 metra… Ceo užički kraj je bio iznenada zavejan. U preduzeću za puteve su rekli da ih sneg nije iznenadio i da rade 24 časa bez prekida. Naravno ovaj veliki sneg je svima pravio probleme, jedino su se radovala užička deca koja su na Trgu napravila ogromnog sneška. A ja sam zapisao:

– Stojim pored prozora i posmatram tu igru zvezdastih, krupnih i sitnih pahulja, posmatram krovove sa metarskim snegom, nasmejanu decu ozarenih lica, koja trčkaraju po ulici vukući sanke, pored naše kuće, koji igraju svoje zimske igre, staricu koja polako zaputila ka svom toplom domu.

Stigla je ona prava zima. Sneg me zove da dođem, mami me u svoj ledeni zagrljaj. Od malena sam voleo sneg, podsećao me na bezbrižno detinjstvo i kada vidim ovu radraganu dečicu, kroz misli mi prođe jedan maleni ja. U garaži sa stare, prašnjave police vadim jedne oronule sanke. Ipak će poslužiti. Prethodnih godina, nisam baš imao tu sreću da budem slobodn za ovakvo vreme, jer su tu, a bile su i razne mećave. Danas je divan, pravi zimski dan. Sanke su tu, želja je tu, ja sam takođe tu i čini se da je sve potrebno tu. Sanke se spuštaju, a ja osećam nalet adrenalina i neku dečiju, čistu sreću koja blješti iz mene. Smejem se iz sveg glasa. Nisam ja star, ali nemam više ni deset godina i nisam se odavno ovako osećao. To je bilo moje poslednje spuštanje sankama. Odjednom, osetih udarac hladne grudve u potiljak. Okrenuh se, kad se tu stvori moj drugar koga odavno nisam video jer je otišao da studira u Prag. U sebi razmišljam kako ga možda ne bih ni video da nisam popustio pred zovom zime. Moja živahni drugar vrati mi nostalgične uspomene na detinjstvo i dok smo se kao deca igrali. Poklonih sanke dečici koja ih nisu imala. U Gradskoj kavani uz kuvano vino ispričali smo se za sve godine neviđanja.

Najveći sneško na Trgu partizana.
Najveći sneško na Trgu partizana.

Reče mi da iz mene isijava radost dok se divim deci koja imaju toliko energije da prave ogromnog Sneška Belića na Trgu. Trudim se i ja, da dostignem tu zimsku radost. Neki traže delove poput kamenčića, dok neki valjaju grudve kako bi narasle u što veću glavu i telo tog velikog Sneška. Smejemo se i šalimo, oseća se ta posebna čarolija u vazduhu. Uhh, kako nam lepo i nama u Gradskoj i deci na Trgu.

Mika Similjanić stanar u stabenoj zgradi u ulici “Petra Ćelovića” je ostavila posudu sa pepelom blizu kartonskih pregrada ta nemarnost je dovela do požara u kome je izgorela krovna konstrukcija zgrade i dva stana sa kompletnim stvarima…