Dobio sam od staroga Užičanina Milenka Radojevića koji živi u Beogradu fotografiju koju do sada nisam video, Milenko piše: „Kralj Petar prilikom povlačenja iz Srbije, na volovskim kolima, opkoljen mladim nenaoružanim regrutima od 15 do 17 godina. Fotografija Vladimira Becića. Kovač, šaljem ti ovu posebnu fotografiju pa napiši neki lep tekst uz nju.“
Razmišljao sam šta bi moglo da ide uz ovu zaista posebnu fotku… Setio sam se jedne podebele sveske „Svaštare“ moga dede Vitomira Kovačeviće koji je prešao u Prvom svetskom ratu Albaniju i vratio se kao pobednik… Deda je u tu svesku upisivao od kuvarskih recepata, svojih utisaka do poezije koja mu se svidela. Između ostalog tu je i ova pesma:
Kralju Petru Karađorđeviću oslobodiocu
Ne, ti nisi svoga ostavio roda,
Kad je crna sila stala da ga ruši,
Sa vetrom u srcu, sa nadom u duši
Vodio ga stazom, gde zori sloboda!
Lomna staza bila i teška i tavmna
Najveći su orkan rušio nad njome,
Ali ti si stao na proprištu svome,
Da svoj narod bodriš na herojstva slavna.
Uz njega si bio u patnji i muci,
Delio si s njime i žalost i suze.
Kidao si lance, naše tečke uze
Sa plamom u oku, sa mačem u ruci.
Padale su redom okrunjene glave,
Ali ti si osao velik poput diva,
Da ti do tri brata spasena i živa
Krune sveto čelo lovor- granom slave!
Od Igora Katalinića Jeretova
Užice 5. April 1919. godine
