Kod babe i dede na selu

27
Kod babe i dede na selu
Kod babe i dede na selu

Mi, Užičani rođeni pedesetih i šezdesetih godina imali smo tu sreću da smo po dobrom starom srpskom običaju većinu letnjeg ili zimskog raspusta provodili na selu kod babe i dede. Otac i majka nekada su bili dosadni, kao, red mora da se zna, ali zato su tu na selu kod babe i dede te stege s vremena tokom leta popuste da bi deca osetila slobodu, na kojoj su mogli leteti kao zlatne pčele po cvetnim livadama.

Ipak na selu svi su morali da rade, da budu korisni onako neosetno neopterećujuće. Kada bi došli kod babe i dede i obišli sve tetke, strine i ujake koje nismo viđali u toku godine, posle par dana bi čuli „uteraj tele u štalu“, „obriši mi prašinu u špajzu, ljubi te baba“ i ono poznato: „A je l’ ti uopšte znaš kako se muze krava? E, pa sad ću da ti pokažem!“ I tako malo po malo postanemo korisni i počnemo da uživamo u prirodi, da Istražujemo svet oko sebe, Posmatramo biljke, životinje doživimo ih onakvim kakve jesu. Saznamo da ona krava sa televiziskih reklama ne proizvodi “Milka” čokoladu, naučimo kako se pravi sir i kajmak….

Uteraj tele u štalu
Uteraj tele u štalu

To je bila naša šansa da učimo i da bolje upoznamo svet koji nas opkružuje da postanemo vredni i bolji ljudi. A deda i baba? Milina ih je bilo posmatrati kako sijaju onom neopterećenom ljubavlju. Bez njih djetinjstvo nikada ne bi bilo isto! A unuci? Prestali bi da se plaše kućnih i seoskih poslova i kad niko nije tražio ponudili bi se da pomognu. U tom trenutku nismo znali da je to bio onaj trenutak u našem vaspitanju čemu su težili baba i deda.

Dedin šljivak
Dedin šljivak

I tako, kad bi malo odrasli kod babe i dede bi postali apsolutni kralj, vladar, kuće, štale, dvorišta. Za razliku kada smo sa roditeljima kod babe smo mogli da se prljamo kolko hoćemo da budemo umazani od dudinja, da ljubimo džekija, da spavamo sa mačkom, da se nekupamo svaki dan “da nebi istanjili kožu”. Kod babe i dede na selu kada se probudimo čekali su nas vrući uštipci i tek uzvareno mleko. Posle bi nas učili narodnim pesmama, išli bi da čuvamo krave ili u šljivak gede nam je deda pomalo naginjući iz drvene čuturice pričao kako se peče rakija i učio kako da sviramo frulu. A kad dođe vreme vašara potrpali bi se u volovska kola i krenuli na seoski skup gde bi upoznali mnogo zanimljivih ljudi i dobli licidersko srculece sa ogledacetom u sredini.

U volujskim kolima
U volujskim kolima

Kada bi roditelji došli da nas vode kući u Užice zaplakali bi se kad bi nas baba i deda pomilovali po kosi.

Ovo pripovedanje sam ilustrovao sa fotografijama porodice Petrović sa Rosulja.

Stopić Drobnjak Nada: . Upravo to su bile i ostale moje najvrednije uspomene. Kad me baba slala do naše rijeke /preko puta od Stopica pećine, sa 2 teleta, da piju vodu. Oni su išli, stazom ispred mene, a ja sam nosila prut u slučaju da ne skrenu niz krš Uvek su bili poslušni. Tako i kad se vracamo. Stazom, uza stranu, pa kući