Текст Петра Тешића:
Има споменика који не говоре о смрти. Слике су живота. Гледам исклесан лик на скромној каменој плочи, са натписом: Миодраг Маринковић Буров, 1921 – 1984. Двадесет шеста је годишњица. На гробу цвеће, букети свежег цвећа, јабуке, боце вина и киселе воде, печење. Висока кошчата жена остави цвет и сузу код Бурова и, скривајући се испод шешира одлази. Безимена каква је била и за његова живота. Пријатељи се бучно, као да је он ту, са истим жаром присећају хиљаду пута препричаних анегдота…
Успех није мерио новцем већ бројем голова којима је његов тим одбранио боје Ужица. Мислио је да на градским и приграским пољима расте трава зеленија него било где у свету и никад није пожело да обуче дрес неког престижног клуба. Десни бек „Слободе“, са упадљиво дугим спорским гаћицама и аристократским држањем, одбијао је да глуми кловна и жонглира фудбалском лоптом. Играо је ногама, никад главом. Главу је користио како да се инати играчима чачанског „Борца“ и шабачке „Мачве“.
Умеће спорског надметања није једино по чему га памтим. Гледао сам Бурова како мерачи, ритуално приноси чашу устима, отпија лагано и спушта на шанк. Између два гутљаја шприцера промишљао је и реторичким питањима које је сам себи постављао, изналазио одговоре на све недоумице. Из кафане би се упутио у кућу неке градске даме која га је чекала, кришом отварала капију и потајно се надала да ће Миле следећег јутра потајно прекршити обећање дато самом себи: „Никад се нећу оженити“. Није мој пријатељ градио репутацију љубавника на хвалисању. У његовом дневнику није било имена, само благих сећања на оне које су се смејале и плакале у његовом загрљају. Некима је познавао мужеве и питао се како њих двоје имају снаге да легну у исти кревет, а да се никад нису засмејали истој анегдоти. Љубав није плес хормона на уштирканој постељини било ког мушкарца, било које жене. Да би пожелео да остане у нечијој постељини требало је више од игре. Буров је волео жене зато што су лепе, али никад није срео ону која је лепа зато што је воли. Љубав није лавиринт у коме се губимо тражећи лавиринт у ком се губимо тражећи излазе. Циљ му је био слагалица састављена од детаља који се непогрешиво уклапају.
Млад човек страхује од ауторитета ако се бави спортом, мужева неверних жена ако им греју постељу, јутарњих мамурлука ако увече шенлучи. Како се приближавамо годинама и којима ногама понестаје снаге за пикање лопте, жене му се обраћају са: „Чико…“ а пријатељи радије седе пред телевизором него за шанком, Буров се претварао у меланхоличног, рано остарелог човека, који са стрепњом размишља о старењу и смрти. Шприцер више није пио због мерака, него да би се напио и заборавио на лик који га је иза огледала упозоравао на чамотињу сутрашњег дана. На питање: „Треба ли веровати женама?“, одмахивао је руком руком и од конобара Мачка тражио још два хладна. Да је прихватио привид, данас би играо домине и, са неком од жена, које је џентлменски штитио од скандала, проучавао пролазност ствари.
Мера остварености једног човека видљива је тек на крају животног пута. Мудрост стичемо успоравањем хода. Је ли се Буров остварио? Испијам шприцер и спуштам га на надгробну плочу, лагано, као на шанк. Прилази дама, спушта љубичицу на Буровљев гроб и враћа се старцу који седи крај суседног споменика. Придржавају се и, руку под руку, погурени и стопљени, одлазе.
