Prvi zvanični trener i prve pripreme FK “Slobode”

24

Šestodnevni “odmor” bilo je priznanje uprave sporskog Društva svojim igračima, koji su 1946. godine postigli uspeh. Od 30 utakmica koje je “Sloboda” odigrala, 21 je pobedila, četiri igrala nerešeno, pet izgubila. Dali su 99 golova, a primili 46… To na Zlatiboru u isto vreme su bile prve pripreme koji je užički tim imao.

Retka fotografija "Slobode" sa svojim prvim zvaničnim trenerom Gazepijem, prvi s desna
Retka fotografija “Slobode” sa svojim prvim zvaničnim trenerom Gazepijem, prvi s desna

Tada je i postavljen i prvi zvanični trener “Slobode” Lino Gazepi. Njega je tokom leta te godine pronašao Vojo Bojović i doveo za trenera. Igračima je naglasio da je Gazepi “poznati predratni fudbaler Italije, koji je igrao u reprezentaciji Azura”. Lino Gazepi je bio po zanimanju stolar, koji se po dolasku u Užice zaposlio kao kasir u ugostiteljskom preduzeću. Užičani su ga zapamtili kao simpatičnog i dobrog čoveka. Odmah po dolasku na Zlatibor uveo je kondicone treninge, kojih pre njega nije bilo. Sećanja tašnjeg sekretara “Slobode” Filipa Tošića sam našao u Vestima, a igrača Mića Đorđevića Rusa i Aleksandra Vulovića Kebla sam snimio 1975. godine na kasetofon u bašti Hotela “Palas”, tokom maja i septembra. Ova pričica o prvim kondicionim treninzima i prvom zvaničnom treneru FK Slobode je sastavljena iz tog članka i sećanja:

– Natrčali su se tada na Zlatiboru kao nikada ranije. U početku su trčali padinama po dva časa, zatim po četiri, šest, pa i više časova. Lično im je objasnio na veoma lošem srpskom zašto je kondicija važna, čim bi izašli iz hotela bi potrčao uz uzvik – Trci za mnom! Iza Lina prvi je trčao Mićo Đorđević, koji je bio u kondiciji, tokom leta bio na omladinskoj radnoj akciji gde se gradila pruga… Kao i većina Era, i Mićo je voleo šegu, pa je koristio svoju stečenu kondiciju da oznoji trenera i drugare igrače. Kao da je imao motor pozadi, stalno je povećavao tempo, tako da je to morao i Lino. Kad bi stigli do mesta koje je odredio kao trasu za trčanje, sačekali bi da svi pristignu. Lino bi rekao: Trci nazad… Počelo bi ponovo trčanje po planinama i jarugama, potocima. Pred hotel bi prvi stigli Lino i Mićo, ostali su pristizali. Keblo, Burov i Šone bi se pojavili tek posle sat vremena. „Sve mangup do mangupa“…

Lazićeva razglednica Zlatibora u vreme kada su po njemu trčali fudbaleri FK Slobode
Lazićeva razglednica Zlatibora u vreme kada su po njemu trčali fudbaleri FK Slobode

Sutradan Lino je probudio fudbalere u šest sati da trče do na vrh Čigote. Iako forsiran Mićovim trčanjem, Lino je uspeo da sa njim održi korak, ali su ostali skoro “pocrkali”, proklinjući i Mića i Italijana. Kada su se posle višečasovnog lomatanja po brdima vratili u hotel, Lino bi im objasnio sve prednosti ovako ubitačnog treninga, a zatim rekao: – Trcimo Uzice, pa igramo utakmicu, po utakmici trci Uzice-Zlatibor… Kad čuše to da će trčati od Zlatibora do Užica i nazad mnogi fudbaleri ga s nevericom pogledaše jedan u nevrici reče: – Ovaj je načisto lud… Za prva dva dana trčanja, tj “nabijanja kondicije” i treneru i igračima noge su postale teže od olova.

Trećeg dana priprema u tom “zaslužnom odmoru” bilo već prošlo sedam, a nikoga nema da budi fudbalere ni da ih zove na trening, svi iznenađeni. Od silnog trčanja Lino se razboleo, pa je preostale dane na Zlatiboru proveo u krevetu… Takve kondicione treninge Slobodini fudbaleri nisu zapamtili, jer ih više nije bilo. Tako je Lino Gazapia više ostao upamćen kao kasir, nego kao prvi “Slobodin” trener.