Tekst Petra Tešića:
Ima spomenika koji ne govore o smrti. Slike su života. Gledam isklesan lik na skromnoj kamenoj ploči, sa natpisom: Miodrag Marinković Burov, 1921 – 1984. Dvadeset šesta je godišnjica. Na grobu cveće, buketi svežeg cveća, jabuke, boce vina i kisele vode, pečenje. Visoka koščata žena ostavi cvet i suzu kod Burova i, skrivajući se ispod šešira odlazi. Bezimena kakva je bila i za njegova života. Prijatelji se bučno, kao da je on tu, sa istim žarom prisećaju hiljadu puta prepričanih anegdota…
Uspeh nije merio novcem već brojem golova kojima je njegov tim odbranio boje Užica. Mislio je da na gradskim i prigraskim poljima raste trava zelenija nego bilo gde u svetu i nikad nije poželo da obuče dres nekog prestižnog kluba. Desni bek „Slobode“, sa upadljivo dugim sporskim gaćicama i aristokratskim držanjem, odbijao je da glumi klovna i žonglira fudbalskom loptom. Igrao je nogama, nikad glavom. Glavu je koristio kako da se inati igračima čačanskog „Borca“ i šabačke „Mačve“.
Umeće sporskog nadmetanja nije jedino po čemu ga pamtim. Gledao sam Burova kako merači, ritualno prinosi čašu ustima, otpija lagano i spušta na šank. Između dva gutljaja špricera promišljao je i retoričkim pitanjima koje je sam sebi postavljao, iznalazio odgovore na sve nedoumice. Iz kafane bi se uputio u kuću neke gradske dame koja ga je čekala, krišom otvarala kapiju i potajno se nadala da će Mile sledećeg jutra potajno prekršiti obećanje dato samom sebi: „Nikad se neću oženiti“. Nije moj prijatelj gradio reputaciju ljubavnika na hvalisanju. U njegovom dnevniku nije bilo imena, samo blagih sećanja na one koje su se smejale i plakale u njegovom zagrljaju. Nekima je poznavao muževe i pitao se kako njih dvoje imaju snage da legnu u isti krevet, a da se nikad nisu zasmejali istoj anegdoti. Ljubav nije ples hormona na uštirkanoj posteljini bilo kog muškarca, bilo koje žene. Da bi poželeo da ostane u nečijoj posteljini trebalo je više od igre. Burov je voleo žene zato što su lepe, ali nikad nije sreo onu koja je lepa zato što je voli. Ljubav nije lavirint u kome se gubimo tražeći lavirint u kom se gubimo tražeći izlaze. Cilj mu je bio slagalica sastavljena od detalja koji se nepogrešivo uklapaju.
Mlad čovek strahuje od autoriteta ako se bavi sportom, muževa nevernih žena ako im greju postelju, jutarnjih mamurluka ako uveče šenluči. Kako se približavamo godinama i kojima nogama ponestaje snage za pikanje lopte, žene mu se obraćaju sa: „Čiko…“ a prijatelji radije sede pred televizorom nego za šankom, Burov se pretvarao u melanholičnog, rano ostarelog čoveka, koji sa strepnjom razmišlja o starenju i smrti. Špricer više nije pio zbog meraka, nego da bi se napio i zaboravio na lik koji ga je iza ogledala upozoravao na čamotinju sutrašnjeg dana. Na pitanje: „Treba li verovati ženama?“, odmahivao je rukom rukom i od konobara Mačka tražio još dva hladna. Da je prihvatio privid, danas bi igrao domine i, sa nekom od žena, koje je džentlmenski štitio od skandala, proučavao prolaznost stvari.
Mera ostvarenosti jednog čoveka vidljiva je tek na kraju životnog puta. Mudrost stičemo usporavanjem hoda. Je li se Burov ostvario? Ispijam špricer i spuštam ga na nadgrobnu ploču, lagano, kao na šank. Prilazi dama, spušta ljubičicu na Burovljev grob i vraća se starcu koji sedi kraj susednog spomenika. Pridržavaju se i, ruku pod ruku, pogureni i stopljeni, odlaze.
