Maj 1966. godina

224

Prvi maj je proslavljen kao i svake godine na izletištima. Mene su poslali kod rođaka Jolovića, koji su živeli u stanu u Parohijskom domu, da ne vidim kako mesar kolje i sprema jagnjetinu u našem dvorištu u Omadinskoj. U međuvremenu smo jagnje i ja postali drugarčići.

Ljubiša i Olivera u filmu "San"
Ljubiša i Olivera u filmu “San”

U onom pomenutom lokalu na Glavnoj ulici koji je bio predviđen za prodavnicu muzičkih istrumenata, preko puta apoteke preduzeće “22 decembar” iz Kragujevca otvorilo je svoju drugu prodavnicu u Užicu. Predhodna je otvorena na Lipi i izuzetno je dobro poslovala.

Nakon šest godina ponovo se na ulicama Užica snimao film. Opet je režiser bio Puriša Đorđević, koji je u Užicu posle “Prvog građanina male varoši” snimao film “San”, tematika je bila iz Nob-a. Deo filma je sniman u mojoj Omladinskoj ulici, ispred naše kuće i na starom železničkom mostu. Sećam se da su partizani jurišali preko mosta da su u koritu Đetinje gruvale eksplozije, štektali mitraljezi, da je Olivera Vučo (kasnije Katarina) satima sedela i čekala u jednom kombiju, da je Ljubiša Samardžić stalno bio nasmejan i okružen čoporom dece, da se Mija Aleksić video na “ćiri” koji je “glumio”, “partizanski voz”.

Devojčica Neda Arnerić
Devojčica Neda Arnerić

Puriša Đorđević je stalno vikao preko megafona. Ipak mi je najviše ostala u sećanju prelepa smeđa devojčica sa dugom kosom i šiškama, koja je igrala u filmu i koja se pojavila u mom VI 3 razredu u Osnovnoj školi “Dušan Jerković”, bila je tu dok je se film snimao. Kao po komandi svi dečaci iz mog razreda su se zaljubili u nju, praveći razne gluposti da bi ih primetila. Bila je to Neda Arnerić. Kasnije smo saznali da je Neda ta koja na Radio Beogradu svako jutro budila decu u emisiju “Dobro jutro deco”. Da je Ljubiša Samardžić prvi put u Užicu i da je rekao za grad: “Fasciniran sam izgledom Trga partizana koji je, po meni, najlepši u Jugoslaviji. Moram da podvučem da je Užice jedan jako čist grad, sa idealnom klimom i divnim ljudima“. Film je bio jugoslavenski kandidat na 17. Međunarodnom filmskom festivalu u Berlinu 1966. godine, a Puriša Đorđević je dobio Srebrnu arenu na pulskom festivalu za ovaj film.

Ugostitelji iz ”Sloge” su organizovali izlete do restorana “Zlatiborska noć” na Beloj Zemlji. Na izlete se polazilo u 16 časova, a vraćalo u 21 iste večeri. Konzumacija od 5 dinara se uplaćivala u Hotelu “Zlatibor”, a prevoz je bio besplatan autobusom preduzeća.

Ovoga maja u užičkim bioskopima su prikazivni filmovi: “Kako je osvojen Divlji zapad” I i II deo, “Fladriski pas”, “Goli i mrtvi”. U Domu armije: “Dvostruki obrtaj”, “Gusar”, “Dva musketara, “Blago u srebrnom jezeru”, “Kapetan vatra”, “Dragi Džon”.
U Domu je održan festival pionirskih horova područja užičkog Sreza. Prvu nagradu je osvojio hor OŠ “Dušan Jerković” koji je pripremio i njim dirigovao Miloš Broćić.

Otvorena je privatna radnja za održavanje motornih vozila na Međaju. Vlasnik je bio Mišo Dimitrijević.

Vihori na sceni u velikoj sali "Ferijalnog“, s leva: Lomec, Bore, Ricko i Jovica
Vihori na sceni u velikoj sali “Ferijalnog“, s leva: Lomec, Bore, Ricko i Jovica

U “Prvom prtizanu” su rešili da smanje radnu nedelju od 44 radna časa. Planirali su da od 1. januara 1967. uvedu 42 časovno radno vreme tako da se neće raditi tri prve subote u mesecu.

Izvađena je kocka na Glavnoj ulici na prostoru od robne kuće “Progres” do Aleksića mosta. Užičani su se pripremali da asfaltiraju Glavnu ulicu. Pomalo su se svi čudili, jer Tito nije najavljivo da će doći u grad.

Pokrenuta je akcija “Ulepšajmo naš grad”. Bilo je predviđeno da najbolji dobiju pet novčanih nagrada, deset kolekcija egzotičnog bilja za ukrašavanje terasa i dvorišta, pedeset pohvalnica, a prva nagrada je iznosila 20.000 starih dinara.

Vis "Vihori" sa Menadžerom i finansijerom Miroslavom Stefanovićem "Badžom"
Vis “Vihori” sa Menadžerom i finansijerom Miroslavom Stefanovićem “Badžom”

Održan je sredski festival amaterskih grupa. Na festivalu je ušestvovalo 8 grupa, a prvo mesto je osvojila grupa užičke Učiteljske škole sa predstavom “Draga Rut” od “Norme Krasne”, drugo mesto je osvojila grupa iz užičke Gimnazije koja je nastupila sa bajkom od Velička Bradića “Neko čudno voće”. Za najbolju glumicu ovoga festivala amatera proglašena je Gordana Lapčević iz Učiteljske škole.

Godine 1966/67. od ovoga maja dolazi do selekcije među užičkim rok muzičarima, od najboljih pojedinaca iz “Veselih dečaka”, „Meteora“, „Smaka sveta“… Sve ovo ima veliki uticaj na užičku rokenol scenu, prvenstveno s pojavom atraktivnih šoumena Vis Vihora koji postaju uzor generacijama mladih užičkih muzičara tokom poslednje tri godine šeste decenije 20. veka.

Na novom užičkom Trgu partizana, spomeniku revolucije, čule su se neke nove vibracije u kasnim popodnevnim satima iz radionice za popravku liftova “David Paić”. Čvrsti ritmovi i reske solo deonice veoma brzo su zasmetali starijim zaslužnim građama. Akteri su bili Vis „Vihori“. Gitarista Pavle Zarić Ricko je osetio novo vreme, da nova užička rok grupa mora imati finansijera i menadžera. Nalazi ga u zaljubljeniku u rokenrol, dobrostojećem majstoru za serviseru liftova, koji je u “grad liftova” kako su prozvali Užice posle izgradnje Trga i nekoliko solitera, došao iz Trstenika. Zvao se Miroslav Stefanović od Užičana nazvan “Badžo Liftažija”. On finasira kupovinu vrhunskih istrumenata do tada neviđenih u Užicu: gitarsko pojašalo BoX AC 100, gitarske vah-vah pedale, buser. Razglas Echolet 2X100 vati. Ritam gitara je bila dvanestica Framus sa ugrađenim magnetom, bas gitara Voks violin ista kakvu u to vreme koriste Bitlsi, koja je uključivana u pojačalo Fender. Ricko je svirao na gitarama “Fender Statokaster” i “Hofner”, i skupio je ekipu: Rade Tanasković – klavijature, Milomir Savić Lomec – bubnjevi, Nenad Zagorac bas gitara i vokal.

Nevidljivi ljudi u "Trumanu"
Nevidljivi ljudi u “Trumanu”

Počeli su sa probranim repertoarom poznatih svetskih hitova šezdesetih godina. Odmah su deklarisani od boraca u gradu Titovom kao “produkt trulog zapada“, da kvare Titove pionire i omladince koji su se redovno dokazivali na radnim akcijama ”i skupljali poene za svjetlu budućnost”. Ipak taj novi stil zvan bit muzika, s pojavom Vihora će biti u Užicu zamenjen nazivom rok muzika, dok će njeni akteri dobiti naziv „rokeri“. Odlaze da vežbaju i sviraju čajanke u Ferijalni dom na Plaži sklanjajući se što dalje od Titovih boraca. Iz grupe vrlo brzo odlazi nastavnik muzike Rade Tanasković, zamenjuje ga klavijaturista Jovica Mitrašinović. Nekoliko meseci kasnije Ricko poziva na jednu od proba Đorđa Vasića. Ostaje u Vihorima i zadužen je za “specijalni repertoar” – najčešće su to hitovi skinuti s Radio Luksemburga, Radio slobodne Evrope. Tada je glavni vokal i voditelj programa bio Milomir Savić Lomec.

U Gimnaziji, na zidnim novinama, dugohoviti članovi gimnazijske foto sekcije objavili su fotografiju snimljenu u kafani „Truman“ ispod koje je pisalo da su se u kafani pojavili nevidljivi gosti.