Ужичани који памте шездесете и седамдесете ће се сетити човека кога је знало цело Ужице. Ако је требало унети угаљ, дрва, послушати, донети и однети, обавити разне послове који су сви избегавали, зовнули би Лојса. Лично највише памтим Лојсове руке, изобличене од тешкога рада.
Даница Поп-Митић: “На Росуљама су за помоћ у обављању разних послова звали човека, чијег се правог имена не сећам, али знам да су га звали Учо.”
Sahrana je u Užicu između dva sv. rata, a i posle Drugog svetskog rata pedesetih i šezdesetih godina 20. veka bila društveni događaj. To je
Era malo zbunjen odkako je ukinut “Ćira” otišao na beogradsku autobusku stanicu i upita šaltersku radnicu: – Imate nekakav prevoz do Titovog Užica? Odgovara šalteruša:
Da svratimo u restoan “Pariz” koja se ovog decembra nalazio u delu grada na “Lipi”, na Glavnoj ulici, nedaleko od ulaza na Zeleni pijac. Gužva,
