Ужичани који памте шездесете и седамдесете ће се сетити човека кога је знало цело Ужице. Ако је требало унети угаљ, дрва, послушати, донети и однети, обавити разне послове који су сви избегавали, зовнули би Лојса. Лично највише памтим Лојсове руке, изобличене од тешкога рада.
Даница Поп-Митић: “На Росуљама су за помоћ у обављању разних послова звали човека, чијег се правог имена не сећам, али знам да су га звали Учо.”
Dosadno, dosadno, dosadno… Tako su mladi Užičani govorili za ovo leto 1972. godine. Neki su igrali krajcarice ispred Gradske kavane tokom dana, predveče ispred zgrade
Пошто је “добровољна” акција уређења главне улице успела, подстакла је неке Ужичане да уреде своје улице.
Хипи покрет и сексуална револуција су стигли у Ужице. Он, са “Кентом” или неком другом лиценцном цигаром у зубима, и она, са жваком у устима, ишли су сада глатким асфалтом, љубакајући се успут и не мислећи на оне около.
