Maj je mesec kad se zaljubi i onaj ko to nije nameravao. Zašto je to tako, nauka do danas nije otkrila. Stariji i mudri ljudi tvrde da je to zbog vrbopuca. Zaljubljeni ne tvrde ništa. Srbi, koji mnogo toga znaju, ovaj mesec su prozvali carski, cvetni, cvetnik, cvetalj. Jednostavno, onaj ko je zaljubljen oseća se kao car, a izgleda kao cvet.
Sve do kraja sedamdesetih godina u Užicu Prvi maj. međunarodni dan rada. je uglavnom obeležavan različitim kulturnim manifestacijama. Duh kolektivizma i solidarnosti dominirao je proslavom Prvog maja, neradnog dana u celoj državi. Zapravo, oni koji su radili tokom praznika dobijali su za to posebnu naknadu koja je išla i do polovine mesečne plate.
Prvi maj je bio jedan od najpopularnijih praznika i svečanosti su počinjale još noć pre. uz logorske vatre i druženje. Tako je nastao Prvomajski uranak, doček praznika i zbor radnih ljudi u rano jutro. Sedamdesetih, ovaj običaj se malo izmenio zahvaljujući dolasku i popularizaciji automobila. Umesto celonoćnog bdenja, ljudi su počeli da, rano izjutra, kolima dođu u prirodu i, dok je sa radija u autu dopirala muzika, založe roštilj i naspu hladno piće i tako započnu svoj mini odmor.
I tokom maja ove 1979. godine Titovo ime je vezivano za omladinu u maniru dogme “Tito, partija, omladina akcija”. A Tito se svojim izjavama o omladini uklapao u tu veoma čudnu atmosferu: “Sretna je zemlja koja ima takvu omladinu”. Ili: “Omladina treba da bude sijač bratstva među narodima, ona treba da spriječi sijanje šovinizma, mržnje jednog naroda prema drugome”… Što se mene tiče u ovo vreme sam još uvek bio “Titov omadinac”, ali, veoma prkosan da ne kažem poseban. Na glavi su dubili nastavnici pa i moji roditelji da mi bar koju komunističku dogmu usade u ovu heretičnu, ersko-šumadisku tvrdu glavu. Imao sm sopstveno mišljenje o svemu a Tita sam poštovao kao svetski posebno značajnu istorijsku ličnost.
U Valjaonici je odluženo da se fabrika tankozidnih cevi gradi na prostoru između Centralnog magacina, Garaže i magacina goriva i maziva, na mestu zvanom Krompirište. U Valjaonici je pušten u objekat za neutralizaciju, ispitivanje objekta i prijem izvršili su stručnjaci iz “Bičofa” koji je isporučio opremu. Cilj izgradnje ovoga objekta je prošičćavanje osamdeset hiljada kubika vode, oslobađanje svih toksičnih materija, a iz kiselih otpadnih voda koja sadrži rastvoren bakar, procesom cementacije se izdvaja i vraća u proizvodnju ova sirovina. Izgradnjom ovoga objekta je zadovoljena i zakonska obaveza za prečišćavanje otpadnih i industriskih voda i zaštitu sredine.
U “Autokući Raketa” za direktora je naimenovan Časlav Borović. Užičani su još uvek bili ponosni na svoju jugoslovenski značajnu auto kuću “Raketu” a njeni šoferi su bili populaeni u celom užičkom kraju i većina ih je znala.
Užičani su odkako traju sećanja su se ozbiljno bavili ribolovom. Temperaturom od 12-13 stepeni i prirodnom hranom, koju ribi nudi u izobilju, Đetinja je idealno stanište za salmonidne vrste riba. Ali oni Užičani koji žele pravu avanturu u lovu na mladicu išli bi na Drinu. Ribolovac Predrag Danilović iz Užica na fotografiji u virovima Drine kod sela Okletac je 2014. godine ulovio mladicu tešku 25 kilograma.
Ovog Maja Užicu nije bilo nekih značajnih događaja pa ću dalju priču posvetiti Ribolovcima. I Tako, ovog maja 1979. vraćao se novinar Vesti Miladin Ostojić iz šetnje Košticom, Bajnobaštanskim putem, kad odjednom zaškripaše kočnice “fiće”, koji zamalo da ga pregazi. Izbeči on oči prema vozilu spremajući se da sve po spisku skreše vozaču koji se poguren izvlačio sa sedišta. Ali prepozna vozača još s leđa, majstor Milovana iz Tkačnice kao se tada zvala “Cveta Dabić”. On je pomisli, visoko čelo, kosa gusta, pneka seda, kao i uvek nasmejan, na njemu plavi radnički kombinezon kao da se vraća sa posla. Ipak poče dobronamerno da ga grdi, a ovaj ga preseče počevši da mu priča o neverovatnom događaju koji mu se zbio. Ide s Drine, mladica mu, kaže, prošla pored samih nogu dok je pecao, umal’ ga nije oborila kolika je bila i kako je jureći za klenom iskočila na obalu.
Svi ribolovci sa Drine su se slagali da je mladica “luda riba”, da juri kao sumanita kad se ustremi na plen, ali da iskače na obalu, užički novinar Ostojić nije mogao da poveruje. E moj majstor Milovane, što nereče da je izašla na obalu da pase, mene si našao da farbaš i da se samnom izmotavaš, – uzvrati uvređeno i naglo mu okrenu leđa i krenu prema Aleksića mostu. Ali ga majstor Milovan sustiže, povuče za rukav i poče ga iskreno ubeđivati da je sve istina što mu je ispričao.
Iako je Ostojić bio uveren da Milovan masno laže nešto mu je govorilo kao iskusnom novinaru da bi bilo dobro da proveri ovu priču. Razmišljajuići o tome ako se sprda sa njim šta će da mu napakuje pa da mu užižka boemija “dupe pomeri”.
I tako zaređa od jednog do drugog užičkog ribolovca, da proveri priču. Mirka laboranta sretne pred Brberskom zadrugom koji se tek bio visoko podšišao, skinuo zulufe po najnovijim modnim trendovima. Kad ču o Milovanovoj mladici poče da vrti glavom pola veruje, pola je sumljičav, ode ostavljajući i novinara a i sebe u nedoumici. Tek što je zamakao iza Trga partizana srete još jednog užičkog tada veoma poznatog užičkog ribolovca Stevana Čolića. Ispriča i njemu sve što je čuo, pa ga pita da li misli da je moguće. A ovaj zaćuta zakratko napući usne pa će: “Majstor Milovan je ozbilajan čovek, cenjen u društvu, ne bi trebalo da laže i nebi bio lud da sebe blamira.
U susret mu je išao još jedan ribolovac Dule Jakšinac, zaustavi ga i ispriča mu isto što i predhonicima. Kad ovaj poče da se šegači. Podboči se, nesačeka priču do kraja, zagrcnu se od smeha, poklopi uši da ga više nesluša, zagleda mu se u oči proveravajući da nije pijan… Ostojića ovo pogodi i tek onda reči da istera stvar na čistac. Seti se ribarske legende Miša keramičara ubeđen da će mu on razjasniti sve, pozove ga telefonom, javi mu se ćerka Tanja i reče “da je tata otišao prema “Brezi”. Krene i novinar u tom pravcu.
– Prekinite s tim bljuvotinama, što dižete frku badava, – naljuti se keramičar i pocrvene više od boje “ružice” koja je stajala u čaši pred njim. – Nismo mi lovci da iznosimo laži, već ribolovci, časni i ozbiljni ludi… Pokunji se novinar pa na vrata kafane “Breze”. Reši da ode kod popa Rada, koji ustvari nije bio pop nego mu je ribolovačko društvo skratilo prezime Popadić pa je tako postao pop. Ispriča i njemu Mlovanovu priču.
Žena popa Rada, Buda pristavila lonče za kafu dok Rade poče da smišlja odgovor. Ugasi radio da ga neometa i raskomoti se na otomanu a novinar načulji uši.
– Bacim blinker, “meps 3” na sprudu izme|u Ovčinje i Okletca, ispred jednoga krompirišta. Pa srknu šljivovicu, zapali drinu ćilimaru – bacim sat, produžinm i drugi, desna mi ruka počne da poboljeva od zamahivanja, ali od mladice nigde traga. Vreme oblačno vetrić pirka, bi prijatno za pecanje, zato se duže zdržah na istom mestu. Odjednom. iz krompirišta se sjuri meni nepoznat čovek, ni seljak, ni varošlija, neki mešanac, unezveren, strah me uhvati od njegovog izgleda i još nepoznatije namere. Upade u reku više nego što se nadao u njenu dubinu, prevari ga izgleda bistrina Drine i zaustavi se kad mu dođe noga do pojasa.
Upitam ga, šta ti je čoveče, ne smedoh da mu kažem šta mi je sve na umu, ko zna ko je, dok će on meni izbezumljeno: “mladica”. Okrenem se nazad ono zaista mladica se pračaka na sprudu iza mene, meščini hoće da se uspravi koliko je zapela. Ukočim se od iznenađenja, iako sam imao ribolovački staž od četvrtinu veka. Dok se ja pribrah mladica se svuče u vodu.
Šta je bilo?
Buda prinese posluženje, novinar Ostojić srknu kafu, Rade pop, koji nije pop, povuče šljivovicu sa dna čašice nastavi da priča: – “Mladica je kao sumanita pojurila za ribom i u svojoj halapljivosti iskočila na sprud. Ja to nisam primetio, zbivalo se sve iza mojih leđa, a da onaj neznac ne bi sebičan sigurno bi bila u mojim šakama… I tako novinar poverova u Rada popa, i prestade da proverava priču majstor Milovana.
Da iskoristim i u ovoj priči pomenem jedan ribolovački doživljaj kome sam lično prisustvovao iako se nikada nisam bavio ribolovom. Te 1979. godine diskoteka Kluba omladine je petkom i subotom radila do 3 ujutru. Mladi ribolovci bi čekali da se program završi pa bi onda organizovano kolima pošli u ribolov na jezero na Kokinom brodu. Tamo bi obično stizali oko pola pet, i na brodu sedeli do pet razgovarajući uz kafu i piće sa ostalim pristiglim ribolovcima čekajući da brod krene da ih razvozi na mesta koje bi odredili za ribolov. Jednom sam pošao sa jednom “ekipom” ribolovaca. Došli smo na Kokin brod dosta rano tek je počelo da sviće, sedeli smo na klupama na brodiću u polumraku i čekali oko nas su se svaki čas čulo kao da neko nešto baca u jezero. Ostali, iskusni, nisu na to uopšte reagovali a ja sam ćutao, radoznao, jedva čekao da se razdani da vidim šta se to događa. Kada se razdanilo video sam da iz jezera povremeno iskaču veliki komadi ribe i da se to pljuskanje se čuje kada ponovo padnu u jezero. U jednom momentu dvadesetak metara od nas iskočila je ogromna mladica kapitalac na opšte divljenje prisutnih. Većina prisutnih je pošla u lov na skobalja ali, moj drug, nažalost pokojni. Zvonko Valjavec kada je video tu ogromnu ribetinu, počeo je da sprema pribor sa namerom da blinkeriše i “juri” mladice.
Brodić je brektao po jezeru, svako od ribolovaca bi pokazo mesto gde će da peca i brodić bi ga tu ostavio. Društvo ribara sa kojima sam pošao pokaza na jednu predivnu uvalu i brodić krenu prema njoj da ih tamo ostavi. Zvonko mi reče da će on da izađe kilometar uzvodno i da će da blinkeriše do logora, odlučih se da pođem sa njim. I tako dok je Zvoko polako idući niz jezero blinkerisao “jureći mladicu” ja sam išao seoskim putem koji je išao pored jezera desetak metara više i posmatrao šta on radi.
Zvonko je se polako kretao prema logoru, zabacujuši blinker, ali je najčešće izvlačio travu i granje nervirajući se i sve više potežući iz flaše sa rakijom, žaleći se da ga veš boli ruka kojom je zabacivao štap sa blinkerom. Posle više od sat ipo primetio sam da zvonkov blinker prati jedna poveća crna senka, u isto vreme je i on primetio, bila je to ogrmna riba, Zvonko Je sve brže povlaćio blinker, ribetina ga je uporno pratila. Na dva metra od obale mladica preko metra veličine je se okrenula jako pljesnuvši repom po površini vode a Zvonko sav prepadnut i zadihan je istrčao vukući po travi blinker do mene i dreknu: “Videli ti ovo, kolika je ko ajkula”…
Naravno u strahu su velike oči, sledećih nekoliko meseci Zvone se klonio ribolovaca a i njihove priče kako je na Kokinom brodu izašla velika ajkula prebila ga i vratila se u jezero.
