Letos, odjedanput, poželeh da popijem malinu sa sodom i obiđem kafane. Stariji kelneri su se samo osmehivali i odmahivali rukom, a mlađi nisu ni znali šta je to.
Da ispričam mlađima… Nekada, kafanske bašte bile posute sitnim belim šljunkom. Subotom su nam prali kolena i trljali uši krajičkom peškira, vodili naveče na roštilj u kafane: “Veliki park”, “Baštu Doma JNA”, “Pariz”, “Zlatibor”, “Brezu”, “Baštu bioskopa Zlatibor”. Odrasli su pili pivo, a nama deci naručivali bi malinu sa sodom. Pili smo je polako da što duže traje, razvlačili taj dragoceni “kupovni” napitak divne grimizne boje, gledali lica i krošnje drveća kroz zamagljenu čašu, kao kroz neku magičnu glazuru. Mi, deca iz pedesetih, nismo mogli da zamislimo neku veću nagradu od te retke, tako dugo čekane, subotnje čaše hladnog malinovog soka, razblaženog sodom koja rezi. Uvek bih rasipnički prvi popio svoju čašu i posle zavideo deci koja su umela da razvuku preko cele večeri svoju malinu sa sodom. Sećam se: soda je rezila, a malina je bila slatka. Međutim, taj slatki sok moga detinjstva više ne drže po kafanama. Zamenili su ga koka-kolom.
Posle mnogo godina, jednom dole u kafani ADA kod Bobana Plutona, njegova šefica Mira je negde iz Guče dovezla desetak flaša sode u onom orginalnom staklenom pakovanju i nekoliko flaša domaćeg sirupa od maline. I meni, njenom ljubimcu, ispunila želju. Rekla mi je da već deset godina nikome nije napravila malinu sa sodom. Stavila je prst na usta i zaverenički se odšunjala u sobičak iza šanka, odakle se uskoro vratila sa tom bocom lepljivog malinovog soka i velikom bocom sode. U veliku čašu prvo je nasula sirup, a onda ubacila jedan dugi, veličanstveni štrc, koji penušavo proslavi povratak starog napitka. Smešala mi je pravi himber, gledajući me sa nevericom. Malina je bila ladna “ko svekrvin pogled” ista onakva, kao nekad!
Mnoge stvari su se promenile, mnoge izgubile ukus, ali ova malina sa sodom, nije. Zaista, nije! Osetih pod nepcima škripanje belog šodera u onim davnim kafanicama ispod rascvetalih lipa, začuh sanjivu muziku orkestara u bašti Doma JNA, a nozdrve mi ponovo ispuni dim roštilja na kome su se pekli ćevapčići; osetih da opet pripadam onim divnim, skromnim porodicama, koje su jedanput nedeljno izvodile svoju decu na malinu sa sodom. Osetih kako mi to srećno vreme klizi niz grlo i kako ljubav rezi – osetih sve one stvari koje mi nikada nisu padale na pamet, dok sam pio koka-kolu ili šveps! Ali, ponovo načinih staru grešku! Prebrzo sam ispio čašu, umesto da je što više razvučem. Mirjana kao da je znala, napravi brzo drugu. Ali ono daleko vreme, pobeglo je, izgleda, u bocu sa sodom i više nije htelo napolje.
