Летос, одједанпут, пожелех да попијем малину са содом и обиђем кафане. Старији келнери су се само осмехивали и одмахивали руком, а млађи нису ни знали шта је то.
Да испричам млађима… Некада, кафанске баште биле посуте ситним белим шљунком. Суботом су нам прали колена и трљали уши крајичком пешкира, водили навече на роштиљ у кафане: “Велики парк”, “Башту Дома ЈНА”, “Париз”, “Златибор”, “Брезу”, “Башту биоскопа Златибор”. Одрасли су пили пиво, а нама деци наручивали би малину са содом. Пили смо је полако да што дуже траје, развлачили тај драгоцени “куповни” напитак дивне гримизне боје, гледали лица и крошње дрвећа кроз замагљену чашу, као кроз неку магичну глазуру. Ми, деца из педесетих, нисмо могли да замислимо неку већу награду од те ретке, тако дуго чекане, суботње чаше хладног малиновог сока, разблаженог содом која рези. Увек бих расипнички први попио своју чашу и после завидео деци која су умела да развуку преко целе вечери своју малину са содом. Сећам се: сода је резила, а малина је била слатка. Међутим, тај слатки сок мога детињства више не држе по кафанама. Заменили су га кока-колом.
После много година, једном доле у кафани АДА код Бобана Плутона, његова шефица Мира је негде из Гуче довезла десетак флаша соде у оном оргиналном стакленом паковању и неколико флаша домаћег сирупа од малине. И мени, њеном љубимцу, испунила жељу. Рекла ми је да већ десет година никоме није направила малину са содом. Ставила је прст на уста и заверенички се одшуњала у собичак иза шанка, одакле се ускоро вратила са том боцом лепљивог малиновог сока и великом боцом соде. У велику чашу прво је насула сируп, а онда убацила један дуги, величанствени штрц, који пенушаво прослави повратак старог напитка. Смешала ми је прави химбер, гледајући ме са неверицом. Малина је била ладна “ко свекрвин поглед” иста онаква, као некад!
Многе ствари су се промениле, многе изгубиле укус, али ова малина са содом, није. Заиста, није! Осетих под непцима шкрипање белог шодера у оним давним кафаницама испод расцветалих липа, зачух сањиву музику оркестара у башти Дома ЈНА, а ноздрве ми поново испуни дим роштиља на коме су се пекли ћевапчићи; осетих да опет припадам оним дивним, скромним породицама, које су једанпут недељно изводиле своју децу на малину са содом. Осетих како ми то срећно време клизи низ грло и како љубав рези – осетих све оне ствари које ми никада нису падале на памет, док сам пио кока-колу или швепс! Али, поново начиних стару грешку! Пребрзо сам испио чашу, уместо да је што више развучем. Мирјана као да је знала, направи брзо другу. Али оно далеко време, побегло је, изгледа, у боцу са содом и више није хтело напоље.
