Godina je 1936. varoš se nalazi u kotlini sa svih strana opkoljena brdima blagim ili strmim i visokim, krečnjačkim brdima, koja su i na samom ulazu u varoš čine klisuru, kroz koju penuša sa hukom prelepa Đetinja. Sa jugozapadne strane brda odsečena, veoma strma i visoko po nekoliko stotina metara nadmorske visine. Severozapadna strana je nešto blaža, po njoj ima livada i polja, voćnjaka i njiva, zabrana. Manje i veće grupe šume razbacane su na sve strane, što sve daje prijatan izgled Užicu i okolini. Na toj strani varoši vide se usamljene kuće na sred njiva ili vire iz voćnjaka i zabrana. Kroz splet velikih kupastih i različitih brda pružaju se plodne kotline pored reke i bezbroj manjih i većih uzvišenja. Na severozapadnoj strani ruševine Grada, koji se sa strane uzdiže visoko nad rekom, Ispod je prokopan tunel kroz koji prolazi Sarajevska pruga. Od Užica do Sarajeva ima 99 tunela. Predeo je sastavljen od spleta vrletnih stena, planinskih dubodolina i šuma. Dobar put sa tucanikom ga je povezao sa “mirisnim Zlatiborom”. Na fotografiji iz ptičije perspektive dominira železnički most sa tada najdužim lukom na Balkanu.
Desetog decembra 1936. Dimitrije-Diša Vučičević postavljen je za predsednika užičke Opštine. Za vreme njegove trogodišnje službe uređena je stočna pijaca, izgrađen veći deo vodovoda koji je pojektovao inžinjer Miladin Pečinar. Za vodu je izabrao Živkovića vrelo udaljeno, udaljeno 5 kilometara od Užica. Urađena je i kanalizacija. Glavne ulice su pokockane granitnom kockom, Glavna ulica u duži ni jednog kilometra. Užice je imalo sve što je imala bilo koja evropska varoš, čak i taksi stanicu s 4-5 taksija kod Malog parka. Povezano je sa svetom i železnicom kao i putnom mrežom. Levo poslovni Trg “Žitni pijac” gde je zgrada Opštine gde se svakodnevno susreće grad i selo.
Slično je i preko drvenog mosta u Međaju na platou ispred Tabane, Dragove i Zrnove vodenice u “Jazovima!” Desno urbani i arhitektoski značajan okružni centar s impozntnom “evopejskom” zgradom okruga s Parčićem i Gimnazijom do koje vodi takodje inpozantni u evropskom duhu gradjen Aleksandrov most. Tu je urbani građanski centar, u čijem parčiću svake nedelje svira vojna muzika kao npr. u Beču. Na fotografije se ne vide osnovna i Učiteljska škola. Znači Užice je centar pismenosti i obrazovanja ovog dela kraljevine.
Varoš krasi stari “Kaspčića most” koji evropsko Užice povezuje sa prohujalim vremenima. Preko njega prešlo sve i dobro i loše što se slilo u varoš pored reke Đetinje. Most vodi preko sredjene široke ulice gde su “nadžidžane” kuće užičkih “as gazdi” zanatlija i trgovaca. Ulica se preko “Megdana” uliva u put koji vodi u Valjevo, kojim se najbrže može proći kroz Užice. Ta ulica vodi i do Artilerijske kasarne u kojioj je tada moćna srpska viteška vojska sigurna zaštita staroga Užica. Ulice su kaldrmisane ili utabane, uvaljane.
Staro Užice između dva svetka rata imalo dve kasarne, jedna gde je danas “Kvisko” a druga u Krčagovu. Da su bile dve crkve kod Gimanzije i na Carini. Dve osnovne škole sada Prva osnovna škola i druga gde je danas Tržni centar “Pariz” do nekadašnje ženske domaćinske škole. Između dosta lepih evropskih kuća bilo je dosta kuća ćerpičara, prizemnih zgrada sa puno avlija punih cvetnih leja – karanfilom, zumbulima, majskim i jesenjim ružama. Prostor preko puta gde je jedna od današnjih banaka ispod Prve apoteke zvao se “Megdan”, vašerište gde je Međaj, a Metevište gde je danas Autobuska stanica.
U samom centru Užica Mali park sa Esnafskom česmom (i danas je tu). Levo zgrada Okruga (danas Gradska kuća), Hotel Palas a do njega kuća užičkog trgovca Uroša Pešića. Ova razglednica je snimljena tokom jednog nedeljnog prepodneva kada u paviljonu zv. “Hladnjak vilennjak” svira vojna muzika, dok Užičani prkazuju svoju gospodsku garderobu lepe kćeri i sinove. To su već tridesete godine 20 veka. Ispred Česme opančarskog esnafa samo “momci” iz zanatskih radnji koji nedeljom vrše veliko sprmanje. Lepo gospodsko patrijahalno Užice je puno dvospratnih kuća, putevi i železnica koji su stigli do nekadašnjeg “Srpskog Sibira”, su uslovili da se varoš pored Đetinje, ispod “Đavolje stene” ubrzano razvija povezana sa “Jevropom”.
Kad putnik dođe u staro Užice odmah zapazi široke ulice, velike i nove zgrade, videlo se da se varoš modernizuje i gradi i da se u njoj živi savremeno. Od ćirine železničke stanice odmah se ulazilo u varoš u gde su u neposrednoj blizini centar grada sa hotelima lepim parčićem punim gustog raznovrsnog drveća, čija je vegetacija bujna celo leto do duboko u jesen. Oko Parčića su dva udobna i lepa hotela, a između njih je velelepna trospratna zgrada Gimnazije a prema njoj je lepa zgrada sa većnom državnih nadleštava. Ispred gimnazije je i mali park pored same crkve.
Skoro svaka užička ulica tada vodi u otvorenu prirodu, te su u neposrednoj blizini seoska imanja. Varoš je opkoljena zelenilom, vazduh je uvek svež, naročito sa proleća jer je Užice sa svih strana opkoljen zelenuilom. Kada su najveće vrućine iz okolnih šuma i bregova uvek dolazi sveš vazduh sa prijatnim povetarcem. Posebno mesto gde su Užičani Uživali bio je Veliki park koji je uredio Rista Tešić u kome je bilo veštačko jezerce na Đetinji gde su užičani mogli iznajmiti čamce.
