Захваљујући Удружењу грађана Аманет и пројекту Краљевине Србија и Црна Гора у ратовима 1912-1918, као и господину Ђенићу, историчару из Чајетине, преносимо о ове приче нашим славним прецима.
“Златибор у Великом рату“ Милисав Р. Ђенић, 2006:
СЕРДАРЕВ ПОТОМАК
Сјајне ратне подвиге, успешне комитске акције и војну дисциплину, прекидале су разне непријатне ситуације, афера, судски процес, робијање, помиловање, рехабилитација и поновно активириње, једном речју официрска каријера Јанићија Мићића била је испуњена неочекиваним поступцима и непредвидивим обртима.
Потомак чувеног рујанског сердара, пешадијски потпуковник Јанићије Мићић рођен је 13. августа 1874. године у Рожанству, у породици угоститеља Пауна и Јелице. Шест разреда основне школе похађао је у Прокупљу, а три разреда гимназије у Београду и Нишу. Српску пешадијску подофицирску школу завршио је 1892. године у Београду и одмах добио чин поднаредника. За наредника је произведен 1898, потпоручника 1900, поручника 1904. године, али даље напредовање у служби зауставили су непријатни догађаји у годинама које су долазиле.
Као активан официр, у периоду од фебруара 1900. до јула 1906. године, у чину водника и ађутанта налазио се у служби XII пука, XI пука Карађорђе, у штабу XIX пука и IX Браничевској пуковској окружној команди. У марту 1905. године прешао је српско-турску границу код Врања и учествовао у четничким акцијама на турској територији у кумановској и кривопаланачкој кази. Налазио се у горском штабу и командовао истим у борби на Челопеку 1905. године. У ову четничку акцију ступио је као активни поручник-ађутант XIX пешадијског пука у Крагујевцу.
У пролеће 1906. године у Крагујевцу се збио значајан догађај. Незадовољна група официра крагујевачког гарнизона припремала је подофицирску контразаверу против тадашњег режима. Повод је заправо био строг однос команданта Шумадијске дивизијске области пуковника Степе Степановића, а прави разлог је незадовољство својим статусом у односу на заверенике из 1903. године, који у Београду држе стварну власт у својим рукама, понашају се као свемоћан фактор и уништавају сваки ауторитет државне управе. Београд су монополисали искључиво за себе и своје присталице, декоришу се, унапређују и богате, остале шаљу по унутрашњости. Завера је била планирана за 1. мај 1906. године како би се искористиле радничке прославе да се заузму сви витални објекти у граду, али је завера 30. априла откривена.
Исте вечери ухапшено је 27 подофицира и четири официра, међу којима и поручник Јанићије Мићић. Велики војни суд у Београду оптужио их је за велеиздају и 9. фебруара 1907. године изрекао дугогодишње робије. Јанићије Мићић је осуђен на шест година. Крагујевачка контразавера дубоко је потресла Степу Степановића, који пише: “Ја сам у животу имао много тешких ствари, гутао сам и неправду и непризнање, вређали су ме и омаловажавали, али ме ни једна ствар није толико дирнула као та. Жао ми је оних јадних младих људи, заведених од несавесних или егзалтираних шпекуланата, јер им је уништена каријера у војсци, где би можда били од велике користи и за народ и за отаџбину”.
У фебруару 1909. године Јанићије Мићић је помилован, остатак казне му је опроштен, али у војну службу није враћен. Почео се бавити трговином, основао је Дрварско-грађарску радњу, која је радила све до 1920. године. У Првом балканском рату није учествовао, 29. новембра 1912. године вратили су му чин резервног поручника и упутили на положај. Првог јануара 1913. године јавио се у допунски батаљон V прекобројног пука у Новом Пазару, где је остао до краја рата као командир чете.
У Први светски рат отишао је као командир чете у V прекобројном пуку у коме се борио све до доласка на Крф, а ту је прекомандован у XXIV пешадијски пук где је обављао исту дужност. Прошавши кроз најтеже борбе Солунског фронта, ова јединица је претрпела тако велике губитке да је децембра 1917. године расформирана, исту судбину доживео је и XXIII пешадијски пук у коме је Јанићије као командир чете провео тачно годину дана. Од тада, па до краја рата, води чету у XXI пешадијском пуку. За исказане заслуге у рату, 1920. године враћен је у активну војну службу, а 1924. године преведен у чин потпуковника. У новембру 1921. године распоређен је на дужност у ађутантски одсек Министарства војске и морнарице, а у следећој години је командир Занатлијске чете војне одеће, одакле је отишао у пензију.
Јанићије Мићић је током рата са посебним жаром исказао своју храброст и одлично руковођење својом јединицом, једноставно желео је да се отаџбини и свом народу одужи за опроштене грешке почињене у младости. Први пут је рањен 28. новембра 1914. године, при прелазу реке код села Степојевца, метак је прошао кроз леву страну груди поред самог срца. У десну ногу више колена рањен је 22. септембра 1916. године, на положају пред селом Кеналом, а трећи пут 29. новембра 1916. године на положају 1050, пред селом Порлован, када га је парче артиљеријске гранате погодило у десни кук.
За храбро држање и успешно командовање током рата, Јанићију Мићићу припала су следећа одликовања:
Орден Карађорђеве звезде са мачевима III реда (ФАО 35.899)
Орден Карађорђеве звезде са мачевима IV реда (ФАО 9.885)
Златна медаља за ревносну службу
Орден белог орла IV реда
Орден Белог орла V реда
Албанска споменица
Француски Орден Легије части V реда
Док се налазио на служби у Крагујевцу, Јанићије се оженио Босанком Глигоријевић. У том браку родиле су се три кћерке: Душанка, Десанка и Радмила. Живели су у сопственој кући у Београду, мада је за заслуге у рату добио нешто земље у селу Путинци у Војводини.
Двоструки витез Јанићије Мићић умро је 17. априла 1949. године и сахрањен на Новом београдском гробљу.
