Ту где је данас књижара Службеног гласника, у предратном локалу Никачевића, била је једна од најпопуларнијих ужиких продавница шездесетих и седамдесетих година, продавница “Дрина”. Пословођа је био Станоје Поповић Поп, крупан, маркантан човек. Ту је радила и увек љубазна Јела Ђуричић. Поп је био један од духовитијих Ужичана. Родом из Дропца, пре рата је изучио трговачку школу у Београду. Са супругом је живео на почетку Босанске улице. Код њега у радњи се појавила флаширана чувена “Мушка вода” из Кладња, што је изазвало у Ужицу бројне коментаре и велику шегу. Причало се да је шегу изазвао сам Поп, који је продао огромну количину “Мушке воде”, о чему се појавио чланак у Новостима.
Љубича Бојовић: „Причало се “идем код Попа”, заштитни знак, сјајна, лепа радња, од дрвета и сјајне бомбоне и слаткиши, имала је “шмек”… Као клинац сам волео да идем у њу…“
Ана Гавриловић: „Док смо ишли у ОШ “Андрија Ђуровић”, у тој радњи са дрвеним подом, то ми остало у сећању, куповали смо на одморима чоколадице, лизалице и цигарета жваке. Доручак смо куповали обично у пекари “Сретен Гудурић” преко пута ове радње, коју нико није звао “Дрина” већ “Код Попа”. Признајем, тог Попа никад нисам упознала.“
Жељко Димитријевић: „Ана, куповали смо и оне бомбоне ко кликери разних боја, не знам како се зову… и оне ко фол, чоколадице са сличицама фудбалера… стварно лепе успомене…“
Славенка Зоркина: „Сећам се, радња му мирисала ми на медењаке. Продавница близу моје Основне школе “Андрија Ђуровић”
