Bio sam dete kada sam bio na toj Rakijskoj pijaci. Na raskrsnici na njoj je dominirala velika vaga, na kojoj je mereno sve kabasto, od teških bikova do buradi sa pićem. Vaga je bila u samom centru Rakijskog pijaca (priložena fotografija je iz 1956. godine), koja je podignuta za vreme dok je bio predsednik Opštine Petar Ćelović, poznati užički sajdžija, 1921. godine. Levo se vidi deo Mlina i u celosti nekadašnja kuća užičkog idustrijalca Mališe Atanackovića. Na drugoj fotografiji se vide kuće: Radojice Jovanovića, proizvođača rakije (kasnije Jelova Gora), Sime Terzića, advokata-boema, Lapčevića, Mandića kuća…
Sa Rakijske pijace u vremenu između dva rata je vršena distribucija pića po svim užičkim kafanama. Sem rakija, tu je bilo piva, ponajviše valjevskog, i trsteničkog vina. Najpoznatiji rabadžija koji je razvozio piće sa Rakijske pijace je bio Milorad Stamatović (na fotografiji sa kačketom 1937. godine ispred kovačnice Paunovića na Megdanu).
Moje osetljivo dečije čulo mirisa mi je urezalo u sećanje da je cela pijaca mirisala na razne vrste rakija, najviše na džibru i bila puna tih sitnih mušica koje su zvali rakijače, koje uleću u oči usta u čaše i lepe se na znojna čela prodavaca i kupaca. Manje od mušica rakijača je tu bilo užičkih lokalnih pijanaca-rakijaša, koji su tu i u kafani “Kongo” bili deo inventara. Kasnije, kada sam iz čiste radoznalosti počeo da zalazim u tu kafanu, što se tiče rakijaša i dalje su bili deo inventara, a ja sam imao utisak da imaju oko glave svetlucav oreol od mušica rakijača. Mnogi bi prispali za kafanskim stolom, a kad bi se probudili, oteturali bi se do esnafske pekarske česme da se sa svinjske kamene glave napiju ladne vode. Imao sam utisak da će popiti svu vodu sa česme. Umili bi se i vratili da nastave veselje uz cigaansku muziku i meze, dok ne padnu pod sto od rakije.
Dugo je vremena Rakijska pijaca bila prepuna natega gradova, balona, satluka, čokanja, flaša, čaša, hrastovih, dudovih, bagremovih buradi sa raznim vrstama rakije: šljivovice, prepečenice, klekovače, kruškovače, višnjevače, jabukovače, orahovače, nanovače… Sa kupcima je bilo slično kao sa onima koji kupuju parfeme, posle nekoliko proba izgube svaki osećaj, kriterijum… Redak je bio stanovnik Carine i Rakijske pijace koji se nije razumeo u rakiju i uživao u njoj. Retki su bili i oni koji su imali granicu kao Sima Terzić, najveći užički boem svih vremena, čija je kuća bila tu preko ulice iza velike vage kod mostića nad Carinskim potokom. Do osamedesetih godina 20. veka na Rakijskoj se malo šta menjalo, a onda su srušili vagu i sve sa desne strane prema Carinskom potoku.
