Najčuveniji užički planinar i posebni šaljivdžija

56

„Vraćanje prirodi ima smisla jer je priroda božanska, umirujuća, ona donosi izlečenje razorenom čoveku civilizacije“. Prof. Milan Popović

Prvog avgusta 1908, u Karanu, svetlost dana ugledao je Milan Popović. Njegov otac Simo, poznat učitelj, pčelar i oficir u Prvom svetskom ratu, preveo je puk vojske preko ledom okovanih albanskih litica i za to od starog kralja Petra dobio odlikovanje. Simo i Milica negovali su kult Srpstva, čoveka i prirode, što je nastavio i njihov sin Milan.

Bilo je u mom gimnazijskom profesoru Milanu Popoviću neke biblijske zamišljenosti. One što je okrenuta svojoj duši, svome korenu, čiju brižnost, valjda, isplakuje vedrinom nasleđenom od predaka. Kao eliksirom za život u smirenosti u, ovom balkanskom, nemirnom vremenu.

Da li je na mnogim putovanjima, kao profesionalni planinar, u svom vernom rancu teglio breme rodne muke i rasipao ga, kao prah, po tamnim šumama i kliskim vrletima? Ili je usput skupljao odjeke životnog bola kroz vekove, da bi ga u budućnosti bilo manje, uvek sam se pitao kada sam razmišljao o cenjenom profi, i evo danas zaključio da je on radio i jedno i drugo zajedno.

U jedno sam siguran, profesor istorije Milan Popović, o kome ima anegdota za obimnu knjigu, nije samo bio erski šaljivdžija. On je bio i monaški zaljubljenik u putujuću usamljenost, kada je čovek potpuno svoj. Ali je bio i lucidni predavač omilene mi nauke o mogućoj divnoj familijarnosti čoveka sa svojim bićem, sa božanskom prirodom.

Profesor Milan Popović u penziji, jedna od poslednjih snimljenih fotografija
Profesor Milan Popović u penziji, jedna od poslednjih snimljenih fotografija

Te 1998, kada smo razgovarali nekadašnji moj profesor u gimnaziji Milan Popović proslavio je 90 godina života i pola veka druženja sa planinama. Bio je i tada aktivan kao predsednik Podružnice Solunaca i njihovih potomaka. Još od gimnazijskih dana (1921. godine) prihvatio je ideje profesora Koste Uroševića, biologa koji je neumorno radio na pošumljavanju i ozelenjavanju Užica i okoline. Trideset sedme Milan, koji u međuvremenu završava istoriju na Beogradskom filozofskom fakultetu i tri godine radi u Ljubljani kao profesor istorije – predavač, planinari „u brdima pod snegom i čistotom nebeskom, božanskog vrha Triglava“. Zatim, po povratku u svoje Užice, Milan Popović i njegova supruga Radmila daju kako pedagoški, tako i planinarski pečat dolazećim generacijama đaka. Posvećuje se planinarskom zovu i naporu kojim je darivao isto toliko vremena kao i školskim časovima. Osniva planinarsko društvo „Tornik“. Nešto kasnije Milan osniva još jedno planinarsko društvo „Zlatibor“. Njegov predsednik je bio i te 1998. godine, kada je svratio sa suprugom u moju kancelariju na TV5, kada smo razgovarali, a ja sam sve snimao na diktafon. Tada, u devedesetoj godini, radio je na knjizi o istoriji užičkog planinarenja.

U Milana Popovića predavanja i planinarstvo su bili kao jedno. Profesor bi počeo predavanje o nekoj ofanzivi, a onda se iznenada umešao planinar, i kao na javi, prislonio svoj ranac uz neku, samo njemu znanu bukvu, i odjednom promenio temu. Ali bilo je to delo unutarnje promišljenosti, životne sjedinjenosti, a ne posledica profesorske rasejanosti. Iste one, koja će jednom sposobnom ali lenjom đaku na kraju godine dati da bira iz čega će „conju“, istorije ili ustava. Ne bi ovaj ni iz čega. „E moj, neće moći, biraj!“ Razume se da je lenji đak izabrao lakši predmet. U ocenjivanju je imao svoje kriterijume. Ocene je iskazivao u decimalima. A to je retko ko video, jer je ocene upisivao u nekakvo blokče, koje je držao na sigurnom mestu. Moguće je da je to bila neka njegova „šala“, način da se izigraju školski propisi za koje nije mnogo mario, u čemu je često bio solidaran sa đacima.

Nema planinskog vrha nekadašnje Jugoslavije na kome profesor Popović i njegovi učenici nisu bili. Na Triglav se peo šest puta, a stizao je i do Prokletija, Tare, Pohorja. Bio je izvanredan smučar, koji je umeo da okupi mlade oko sebe. Dvadeset devete godine boravio je 26 dana na Sinjevini, a 1931. iz Užica u Niš je stigao peške. A što se tiče priča o vraćanju sa nekih putovanja vozom, autobusom ili pešice, iako je otputovao svojim kolima, e to već nije bog zna šta. To se događalo i drugim profesorima, manje vičnim za šegu na svoj račun, kao što je to bio Milanov poseban način.

Kod profe Popovića se ništa nije dešavalo slučajno. Nije on, kako su neki mislili, bio igračka u rukama sudbine. On je njome vladao, poigravao se, podsmevao, iako se to na prvi pogled nije moglo primetiti, izgledalo je da on često nešto radi sebi u inat. Ustvari, profa nije podnosio neaktivnost, nije trpeo one kojima život prolazi u robovanju stomaku i snu. Bio je to najaktivniji čovek koga sam ja u mom životu upoznao, mislio je da kad se radi sebi u inat, onda se postiže maksimuum živahnosti. Za njega je to – to, a ne ono što se posmatraču čini.

Profa Milan sa svojim gimnazijalcima planinarima
Profa Milan sa svojim gimnazijalcima planinarima

Drugi svetski rat profesor Popović provodi u zarobljeničkom oficirskom logoru u Nemačkoj. U teškim danima boravka u zarobljeništvu pomaže mu planinarstvo, psihička i fizička spremnost, kao i boravak u Sokolima (jedini je znao da napravi salto na alkama). Čak je u logoru svirao i violinu i gitaru, dok je u horu bio prvi tenor. Neki koji su bili sa njim u logoru su pričali da se i u tu ponašao slično kao u školi. Kad su neki lakoverni 1943. godine sastavljali spiskove ko želi da se vrati u Srbiju, od čega su mnogi bili veoma uzbuđeni, kao da će to biti sutra, Milan je odgovorio na njemu svojstven način: „Tek sam izvežbao desnu ruku da svira na gitari, moram sačekati da isto postignem i sa levom“. Ne svatajajući kako to da neko ne želi odmah da pođe, oni naivniji zatvorenici su ga proglasili ludim…

Sa profom Milanom ni mi njegovi đaci nismo mogli biti drugačiji. Bockao je on nas, ali ni mi nismo njega štedeli. Bio je to pravi mali neobjavljen rat. Zadavao je udarce šalama i u školi i na planinama, ali ih je i trpeo, bez ljutnje i nerviranja. Neki učenik mu je s ulice dobacivao. Milan je, sa prizemlja, gde je držao čas, iskočio je kroz prozor i trčao za njim. Stigao ga je tek na Mendinom brdu. Dok je ovaj dahtao kao zečić u lisičijim šapama, Milan mu je govorio: „E, ovo ti je samo da znaš da sam brži od tebe!“ Jasna didaktika očiglednog poučavanja…

Jednom je došao u Gimnaziju tek kupljenim „fićom“. Kad je pošao kući, iznenadio se videći kola parkirana između dva kestena, gde su jedva stala. Obilazio je, u čudu, razmišljajući šta da radi. Prilazili su učenici i pitali šta je bilo. „Ama ne pitam se toliko kako ću odavde izaći, nego se čudim tome kako sam ih uspeo ovde parkirati“. Učenici su sa radošću pomogli svom omiljenom profi da izvuče fiću iz čvrstog zagrljaja dva kestena.

Išao je kao što u knjigama piše za Svetog Savu: „kišom i vetrom tučen, suncem i znojem paljen, i zimom i mrazom mrznut“. Nikada nije posustajao, čak i kad je planinario, imao sam utisak da bi i avion u luping okrenuo, kad bi samo imao priliku. Kao da je bio čovek od čelika, primer za recept za zdrav i dug život.

Milan Popović sa svojim planinarima Planinarskog društva "Zlatibor" u Potpeću
Milan Popović sa svojim planinarima Planinarskog društva “Zlatibor” u Potpeću

Kad sam ga naveo da se seti mladosti, pogledao je u diktafon i rekao da mu zalupa srce kada se seti, i krenuo priču o nekoj platonskoj ljubavi, koju je, već kad je zašao u godine, pošao da poseti. Bilo je to, veli noću, a u rukama je imao pečenjak. Jesen. Kobajagi, javio joj se: „Mico, Mico, je li ti muž kod kuće?“ I tu mu pripovedanje prekida njegova plemenita supruga profesorka Rada: „Bože, Milane, zar te nije sramota na javnom mestu grizeš pečenjak, kao da si mali!“

Književnik Vitezović, njegov đak, ovekoveči mu „mudrolije“ u TV seriji „Šešir profesora Vujića“. On je video u njemu baš onakvog kakav je i nama njegovim đacima bio, večni veseljak, sa školskim dnevnikom pod pazuhom.

Milan Popović nas je napustio 2002, popevši se na planinu večnosti, ali sećanje generacija o njemu i dalje nastavlja da živi. Ipak, za svaki slučaj, vreme je da ga smestimo na užičanstveni sajt nezaborava.

Branislav Mlađenović:
„Profesor Milan Popović je planinarenjem “zarazio” svog učenika Moma Aćimovića u gimnaziji. Momo Aćimović je “zarazu” preneo na komšiju Ljuba Starovlaha, a ovaj svog školskog druga – mene. Ja sam svoju prvu planinarsku, zapravo speleološku akciju imao baš ovde u Potpeću daleke 1961. godine sa Momom i Ljubom. Tu sam se trajno zarazio i zahvaljujući jakoj Valjaonici, u kojoj sam kasnije počeo raditi, omasovio sam društvo, da smo na akcijama imali i po 180 učesnika. Uključili smo se i u zvanične strukture PS Srbije i organizovali zvanična polaganja za planinarske vodiče i speleologe. Iako su svi ovi učesnici akcije ovde zahvaljujući njegovoj “zarazi”, on nije imao zvanično zvanje speleologa, pa je došao da polaže, negde oko 1975. godine. Naravno, položio je i bio je ponosan na to zvanje.“