Šta je ostalo od sokola i Sokolane

373
Sokolana 1942, Aleksandrov most i Zabučje
Sokolana 1942, Aleksandrov most i Zabučje

Jedan od čuvara užičkih sećanja, Aleksandar Lale Milosavljević, pisao je o Sokolani:
“Kad su sokoli pošli u anale, došla je nova era posle pobede nad fašizmom. Došlo je vreme kada se čini da nam je nebo, u svemu na dohvat ruke. Nizali su se uspesi Društva za telesno vaspitanje “Partizan”. Vodio ga je neumorni Jehklička u Sokolani. Dugovek je bio taj jedinstveni čeh, pun poleta koji je tako uspešno prenosio sve na nas. Vidim njegovu stamenu pojavu. Pedesetih godina profesor je bio bliži trećem dobu nego li srednovečnosti, ali njegov atletski torzo, njegova glava i vrat kao u kamenu klesani, pa i čitav temeljni stas, sve vas to opominje da sve što hoće, on i može. Još uvek bi izvodio najteže gimnastike kao u svojoj mladosti.

Sokolana 1944. godine na dan kada je miniran i srušen i Aleksandrov most
Sokolana 1944. godine na dan kada je miniran i srušen i Aleksandrov most

Kad bi nas, svoje učenike gimnazijalce, na početku časa odsečenom komandom – Zbor! – pozvao u običajnu vrstu, svejedno gde se ko u tom trenutku nazao, za tili čas bi se ustanovila besprekorna vrsta. Zatim bi usledila nova komanda: – “Mirno”! – Toliko odsečena da bi to odzvonilo efektno i skraćeno. Pre je ličilo na mirn” – bez “o” na kraju, sa jakim akcenatskim naglaskom i glasovitim udarom na prvom slogu. Stizalo je do vas sa izvesnim refleksom poput onog kakav je kad trgnete ruku da se neopržite. E, potom bi nastala jedna kratka pauza da profesor sagleda kako je ko zaauzeo stav mirno. Onome ko je obešenih ramena sigurno se nepiše dobro, a bio bih odmah zapanćen. Najpre bi ga profesor prekoroio: – “kako stojiš, kao kakva baba!? – I dalje u jednoj reskoj dikciji poput svojih komandi. Nekad bi nas pri tim primedbama zasmejao karikirajući sjajno babinski stav.

Fotografija s početka pedesetih na kojoj se vidi deo sale i galerije u Sokolani sa najzaslužnijim Užičanima za nastanak užičke košarke
Fotografija s početka pedesetih na kojoj se vidi deo sale i galerije u Sokolani sa najzaslužnijim Užičanima za nastanak užičke košarke

A onda bi sledilo peglanje momka koji nije uspevao da se valjano uspravi i zategne ramena. Profesor bi mu svoju levu ruku postavio preko grudi, a podlakticu desne među plećke, pa bi ga izdigao jednom snažnom kretnjom u vis. Posle ove “pegle” momak bi čak i plećke stavljao i prsao se više nego što je potrebno zauzimajući stav mirno. Verujem da se mnogi i sada ljudski zategnu pri pomisli na profesora Jehličku.

Ta nezaboravna Sokolana čitava jedna riznica, reklo bi se raznorodnog, a razbuktalog emocionalnog blaga. Setimo se Matinea, ožive sećanja kako su tu započinjale simpatije, čežnje velike i male ljubavne radosti, ali i ljubavni jadi… Bojim se da skalu tih emocija niko nije iskazao do kraja, ni muzikom ni poezijom. U jedno sam ipak, siguran. Mnogima je zastajao dah u prostranoj dvorani naše Sokolane.

Užičanke članice Sporskog društva "Partizan" vežbaju ispred Sokolane
Užičanke članice Sporskog društva “Partizan” vežbaju ispred Sokolane

Nešto vam se dogodi sa dijafragmom kada je na pomolu ljubav. Lecne vas slično kao pred ispit trema, ali snažnije, i to se na vama vidi. Vidi se u oku. Sam je bog odvojio da se ta Sokolana nađe u podnožju Malog Zabučja i da se iz nje lako, a vešto, krišom a neprimetno, možda ode na tajni put prema Velikom parku. Razume se, negde u sutonu. Ako niste uspešni, onda će se naći nova mogućnost posle igranke, da prati devojku. Nađićete kakvo stenovito mesto i ukrasti poljubac. Sokolana je najpre postala hram Boginje Talije. Tu je otpočelo i svoju umetnost profesionalno pozorište u Užicu. Pozorišna Sokolana trajala je do 1948. godine, kada je sjajna pozorišna trupa sa sa svojim upravnikom, eruditom i etikom, Nedovićem, seli u prostor dotadanjeg bioskopa ‘Luksor’.”