За персоналну војну документацију Бранко Поповић је навео следеће разлоге због којих је добио највеће ратно одликовање. “У 3. чети, 1. батаљона, IV пешадијског пука Стеван Немања за одликовање сам предложен као вођа јуришног одељења на положају спрам Груништа, код Бијелих вода, 1916. године где сам извршио препад на непријатеља и том приликом нанео му велике губитке“.
У првој половини октобра Ужичани и делови Добровољачког одреда Војводе Вука водили су дуге и упорне борбе са јединицама XXI бугарског пука на положајима Бела вода, према селу Груништу. Дуго је командант Крста Смиљанић са осматрачнице разгледао на супротном ћувику бугарска утврђења, али није могао да лоцира положаје њихових добро скривених хаубица.
Увидевши да му дурбин не може помоћи, рече посилном да му позове Бранка Поповића, командира јуришног одељења.
Убрзо је пред прослављеног команданта стао отресит тридесетогодишњак, осредњег раста, али великог срца. Сви ратници у IV пуку познавали су овог неустрашивог бомбаша, чије су бомбе рушиле турске карауле, косиле швапске стрељачке стројеве у окршајима на Колубари, растурале бугарска митраљеска гнезда на Кајмакчалану. Иза Бранковог одељења неустрашивих бомбаша свуда је остајала пустош. У јуришу први, у повлачењу задњи, потврђујући старо ратничко правило да само храбре прати срећа. У једном бомбашком окршају успео је да Бугарима поврати седам њихових бомби пре него што су експлодирале.
Шињел му је био сав изрешетан, а на телу нигде огреботине. Тек у новембру 1916. године на Црној чуки једно зрно му је окрзнуло леву руку, али без последица.
– Поповићу, поче смирено командант, као што знаш испред нас су снажна бугарска упоришта на оном ћувику. Нисмо успели да их лоцирамо. Ти имаш велико искуство, прошао си кроз најтеже и најдраматичније ситуације…
– Господине пуковниче, ако треба поћи ћу и сада.
– И те како је потребно. Пођи ноћас са одељењем према оном брежуљку, осмотри терен и сигналом нам означи главна упоришта.
Током ноћи Бранко је кренуо са водом својих бомбаша, али правцем који је означио командант није се могло проћи. Напред није могао, а необављеног посла натраг пред Крсту није желео, поготово после бројних командантових похвала. Повео је одељење левом страном, обишао брежуљак и око поноћи нашао се непријатељу иза леђа. За то време Крста Смиљанић је нервозно шетао и погледао у правцу бугарских положаја. Наједаред на лицу старог ратника појави се осмех задовољства. Небом су једна за другом летеле три ракете показујући скривене бугарске хаубице.
Зазвонише телефони, пренеше се наређења и огласи артиљерија. Као да се у прохладној октобарској ноћи громови сручише на непријатељске положаје. Кад артиљерија обави свој посао, разлеже се громогласно ура и пешадија крену у јуриш. Притајено у бугарској залеђини Бранково одељење бомбама дочека растројене Бугаре и нанесе им осетне губитке.
Сутрадан је Крста Смиљанић поново позвао поднаредника Бранка Поповића. Кад је ушао у земуницу, командант устаде, пољуби се са својим земљаком и честита му на подвигу.
– Колико имаш губитака?
– Господине команданте, сви смо у строју. Нико није ни рањен.
– Поновићу, ти си прави јунак, понос свога пука и нашег Златибора. Са својим одељењем од данас имаш петнаест дана одмора – рече командант и у руку свог земљака стави три златника.
За многа слична јунаштва Бранко Поповић је понео значајна одликовања, али му је ипак иајдраже било признање и почаст указани од свог земљака и команданта Крсте Смиљанића. Одликован је:
Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима
Сребрном медаљом за храброст Милош Обилић
Златном медаљом за храброст Милош Обилић
Споменицом за рат са Турском 1912.
Споменицом за рат са Бугарском 1913.
Албанском споменицом
Резервни пешадијски наредник Бранко Поповић рођен је 1. октобра 1884. године у Белој Реци у породици земљорадника Видоја и Љубице. Војску је служио у возачком ескадрону Дринске дивизијске области у времену од 9. марта 1906. до 9. септембра 1907. године. По повратку из рата оженио се Јелисавом Жиловић са којом је имао синове Адама, Љубомира и Јована и кћер Славку. У Први балкански рат је отишао као редов 3 чете, 1. батаљона IV пешадијског пука првог позива, а у време одликовања имао је чин поднаредника.
После ослобођења земље вратио се у Белу Реку. У кући оца није било, умро је 1916. године не дочекавши да види свог сина и да се поноси његовим јунаштвом. Бранко је остао са својом мајком и породицом на очевом поседу од једанаест хектара земље, за тадашње прилике оволику имовину имала су добростојећа домаћинства. У војном досијеу стоји да му је владање и понашање примерно, достојно одликовања које је носио. Умро је 1948. године у Белој Реци.
