U biltenu Treće armije za 24. oktobar 1916. godine zapisan je jedan značajan podatak: “Predavanje bugarskih vojnika počelo je u većim razmerama. Blagodareći jednom bugarskom dezerteru, koji je vraćen u bugarske linije da pozove svoje drugove, predalo se juče i danas na frontu Treće armije 210 Bugara iz 43. i 56. puka”. Komandant IV pešadijskog puka, pukovnik Vojislav Pavlović, nije mogao ostati ravnodušan na ovaj deo izveštaja i uložio je protest sa obrazloženjem: “Zarobljavanje je vršeno u više mahova, a nije delo onog vraćenog Bugarina. Samo kaplar 3. čete 2. bataljona Ivan Jevremović zarobio je 118 Bugara, pored mnogih grupica od dva-tri vojnika “.
A kako se to dogodilo neka ispriča junak ove priče:
“Bilo je to polovinom oktobra 1916. godine. Jednog predvečerja krenem sa Branom Rakovićem u izviđanje bugarskih položaja na Crnoj čuki. Iz predostrožnosti koračali smo ćutke i u mislima bili sa svojima u Čajetini, koje nismo videli više od dve godine niti o njima išta čuli. Uska stazica nas dovede do jedne strme litice. Kad izbismo na njenu suprotnu stranu, stadosmo kao ukopani.
Tridesetak metara ispred nas, na samom ulazu u jednu pećinu, četa Bugara je primala večeru sa kazana ispod koga je još gorela vatra.
Misli se smenjuju munjevitom brzinom. Šta dalje raditi, kuda krenuti? Bugari su nas već primetili i ustuknuti natrag značilo je otići u sigurnu smrt. Ako nam podvala ne uspe dospećemo u zarobljeništvo, a i to je bolje nego izgubiti glavu.
– Brane, idemo napred pa šta nam bog da.
– Kazaćemo da su opkoljeni i tražiti da se predaju.
Tridesetak metara do pećine otegoše se kao večnost. Dok smo im prilazili, većina je mirno večerala, spokojna kao da se ništa ne dešava, ali dvojica skočiše i pokušaše da nas uhvate za grudi i gušu. Skinusmo puške i uperismo u njih.
Gde je komandant? Hoćemo sa njim da razgovaramo – upitah povišenim glasom, više da ohrabrim sebe nego da zaplašim njih.
Jedan krupan oficir se izdvoji i pođe ka nama, a ja se okretoh na drugu stranu i navodno našem komandantu, što sam mogao jače, doviknuh:
– Majore Damnjanoviću, nemojte pucati – a onda se obratih bugarskom oficiru.
– Gospodine, vi ste opkoljeni jedinicama IV puka i nalazite se u bezizlaznom položaju. Moj komandant me šalje da vam prenesem njegovu poruku. Predajte se. Nemojte uzalud ginuti.
Oficir malo poćuta i ode da se posavetuje sa vodnicima. Vidim da neki klimaju glavom, dok nas drugi gledaju popreko. Kad mi ponovo priđe komandant me upita:
– Hoćemo li biti tretirani kao ratni zarobljenici?
– Hoćete, to vam garantujem svojim životom.
Kad je rekao da sudbinu čete prepušta meni na poverenje, kamen mi spade sa srca, ali se sad javiše novi problemi. Kako da sprovedemo tolike ljude? Šta da radimo sa oružjem? Kažem im da povade zatvarače i stave u četiri torbe, koje poneše četiri vojnika, ostali uzeše svako svoju pušku. Krenusmo, oni napred mi iza njih. Idemo, ali sve razmišljam kako da priđem našim položajima. Kad naše straže vide četu naoružanih Bugara, sve će nas pobiti kao zečeve. Mesečina nas lepo obasjava. Kad smo prišli na odstojanje odakle su nas mogli čuti, na svakih desetak sekundi vikao sam:
– Majore Damnjanoviću, nemojte pucati, Bugari su se predali!
Kad smo konačno stigli u naše zaklone dovedosmo zarobljenike komandantu. Da li u afektu ili zbog loše volje, on se osorno obrati prisutnim vojnicima.
– Ovo bi sve trebalo streljati! Ko će ovoliku gamad hraniti, nemamo hleba ni za nas?
Nastaje mučna situacija. Bugari koji su bili voljni da se predaju prilaze mi, hvataju me za ruke i mole: “Ne daj nas bratko. Obećao si da nam se ništa neće desiti, jer smo se dobrovoljno predali”. Bilo mi je žao ovih preplašenih ljudi. Pred njima i pred svojim drugovima, koji su saznali šta se sve dešavalo, osećao sam se kao lažov, varalica, čovek bez morala i karaktera. U meni se probudi neki otpor. Pun gorčine i jeda stadoh pred komandanta i rekoh:
– Gospodine majore, ja sam ovim ljudima dao reč da ćemo sa njima postupati kao sa ratnim zarobljenicima. Zahtevam da se moja reč poštuje, u protivnom možete ih streljati jedino pucajući kroz mene”.
Komandant se nasmeši. Pred čitavim bataljonom pohvalio je svoje vojnike Ivana Jevremovića i Branislava Rakovića, i predložio za orden Karađorđeve zvezde sa mačevima.
Ivan Jevremović je rođen 25. jula 1890. godine u Branešcima, zaseoku Čajetine. Njegovi roditelji Obren i Novka živeli su sa šest sinova na malom i neziratnom zemljištu. Lepo je imati toliku decu, ali je muka podgajiti ih i izvesti na put. Ivan je posle završene osnovne škole pomagao ocu da obradi to malo imanja, a kad je postao punoletan, 5. aprila 1912. godine, odlazi na odsluženje vojnog roka u 3. četu, 1. bataljona VII pešadijskog puka, gde ga je zatekao Prvi balkanski rat. Međutim, tokom svih ratova nalazio se u sastavu 3. čete, 2. bataljona, IV pešadijskog puka prvog poziva.
Tokom sedmogodišnjeg ratovanja prvi put je ranjen na Panosu 1914. godine u levu stranu grudi, drugi put na Kajmakčalanu 1916. godine u desnu ruku i treći put na Crnoj reci 1916. godine u levu nogu, ali bez posledica, izuzev što mu je sve do smrti puščano zrno ostalo u donjem delu leđa. U njegovom vojnom kartonu piše “da je odlikovan za hrabro i požrtvovano držanje u svim ratovima koje je njegova jedinica vodila”. Odlikovan je Srebrnim vojničkim ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima i Albanskom spomenicom.
Posle rata Ivan se vratio na očevo imanje, koje su vremenom napustila sva njegova braća i otišla u gradove na izučavanje zanata. Ubrzo se oženio Angelinom Toskić, koja mu je rodila četiri sina: Petra, Borisava, Nedeljka i Obrena i dve kćeri: Nerandžu i Veru. Želeći da svojoj deci omogući pristojniji život, kupovao je njive i livade i uvećao posed na 9 hektara. Osim toga, jedno vreme je radio u Zemljoradničkoj zadruzi u Čajetini kao blagajnik. U ličnom kartonu je zapisan i sledeći podatak, “kao nosilac vojničkog ordena služi za primer svojoj okolini”. Vitez sa Crne čuke umro je 1947. godine i sahranjen na groblju u Jevremovićima.
