I u mojim sećanjima iz detinjstva nalazi se velika kuhinja, topla ringla, posuđe u kojem se nešto krčka i vredna mama. Emajlirano posuđe-limeno, budi uspomene iz mladosti. Mnogima je to i prvo sećanje na porodični ručak – vrući pasulj, paprikaš, gulaš koji se krčka u plavoj ili “tačkastoj” šerpi, pikantni mirisi koje se šire kroz stan i kutlača više koja se uvek traži.
Nostalgia emajliranih posuda u sekundi vrati nas u najlepše dane detinjstva, asocira na neka prošla vremena kada su naše mame i bake kuvale najukusnija jela za nas, kada je kuvanje bilo više od proste obaveze, kada je nedeljni ručak bio ritual i kada se u njemu uživalo u toplini doma.
Posuđe našeg detinstva, velike vrednosti plemenitog i dobrog vremena budi nostalgiju za tim toplim i sigurnim vremenima. Plehani tanjiri, činije, šolje, stari oronuli lončići. Čini se da su svi odustali od njih i više ih ne koriste. Izgleda da smo ih prepustili zaboravu, iako je ovo posuđe bilo skromno, ipak se iz njih jela najukusnija hrana.
Sećate li se perioda dok ste se napolju igrali da ste jedva čekali da čujete majčin glas kako vas zove na ručak? Tu gde se cijela porodica okupljala oko stola, ne samo nedjeljom nego i svakim radnim danom. U takvim jelima postojao je poseban ukus.
Prije pojave i najezde mobilnih telefona majke su zvale na rucak. Svi u naselju su čuli kad majka zove sina ili ćerku na ručak. Ipak neki su tvrdili drugaćije, tačnije moj drug iz detinjstva Dule Glavonja: “Kad te majka zove i kaže da je ručak gotov, to znači da ručak nije gotov, da na brzinu postaviš sto, odeš do prodavnice po leb i uloviš nešto za ručka usput jer nećemo jesti suvog ljeba”.
A u današnje vreme: “Srce moje, hajde na ručak, ne tjeraj me da svaki dan plačem što slabo jedeš. Evo, pijanog šarana sam spremila, prste polizati, hajde, moli te majka, evo kleknuću i moliću te da jedem.”
