Најуспешнији ужички тренер борилачких вештина Генго и његови светски прваци

1058

“Даниловић је још као дете волео спорт, а за борилачке вештине се определио тек у 22. години. Један је од првих оснивача кик-бокса, реалног аикида и теквандоа у Ужицу. Носилац црног појаса 4. дан у каратеу.” Др. Илија Јорга

Генго и Ђена у дискотеци ОК са друштвом
Генго и Ђена у дискотеци ОК са друштвом

Упознајмо Николу Филиповића, младог Ужичанина, који је освојио пет пута првенство државе у Б класи у кик боксу. Затим се остварио на светском купу у Мађарској. Освојио је прву златну медаљу на неком међународном такмичењу. То му је обезбедило улазак у А класу, где су наши најбољи спортисти. После освајања А класе, добио је позив за професионални меч у Цириху, али је одбио. Након тога уследило је такмичење у А серији, где је такође победио и тиме себи обезбедио место у репрезентацији Србије.

“На светском купу у Мађарској одржаном 21. маја освојио сам злато, победивши у финалу Молдавца нокаутом у другој рунди. То је био ножни ударац. Имао сам мало спортске среће, добро сам се припремао, много сам тренирао и направио велики напредак. Није било разлога да изгубим. Самим тим дошли су и успеси. Освојио сам А класу 4. јуна и тиме сам обезбедио место у репрезентацији. Пласирао сам се на светско првенство и победио”.

Никола је почео да тренира кик бокс у клубу „Дон“, код Миладина Даниловића Генга. Ту је тренирао годину и по дана, а потом отишао у Београд на ДИФ и наставио да тренира у клубу „Црвена звезда“.

“Генго је тренер кога не заборављам. Када сам победио на светском купу, прво сам њега звао и похвалио се”.

Ко је Генго? Он је Миладин Даниловић, одрастао је на Липи, становао у првом улазу Блока Ц. Прво смо га звали “Паче”, а онда је Почкај, бубњар групе “Плаве Сузе”, почео да га зове “Генго”. Tако га Ужичани зову и дан данас. Ми смо исто годиште, 1952. Када сам радио у Омладинском клубу, Генго је био чест гост дискотеке и није имао никакве везе са борилачким спотовима. Kада сам чуо да је постао каратиста изненадио сам се, док ми Генго није скорије објаснио:

„Са 22 године, када млади мисле да су престари, а то је било 1974. године, почео сам да тренирам карате. То је било највише из разлога када је девојка побегла за мене, па је њен отац полицајац увече дошао и одвео је кући. Завршила је економску школу и отац је пошаље у Београд да студира, да је склони од мене. Потпуно сам се разочарао, почео сам да пијем једно месец дана. За то време слупао сам два аутомобила. И када сам се слупао на Сарића Осоју, узмем запалим цигарету и дозволу. Од тада више нисам сео за волан. Тада сам прекинуо да пијем и почнем да се бавим каратеом.“

Успешан каратиста
Успешан каратиста

У то време, кад је Генго решио да тренира карате, тек је основан карате клуб „Ужице“ и вежбало се у старој сали Техничке школе. Први секретар клуба је био Ђорђе Керић, начелник полиције, а председник клуба је био судија, а касније адвокат, Никола Церовац. Касније је Даниловић постао секретар клуба и са Радомиром Гудурићем, уз помоћ Илије Јорге, оснивају карате регион Титово Ужице. Али сви они први чланови постају мајстори каратеа и сви желе да буду први тренери. Генго и Гудура напусте клуб. Гудурић је при ЕПС-у основао клуб „24. септембар“. Генго је радио са њим, пет година држао тренинге уторком и четвртком у Ариљу, а овде у свим салама, у Дечијем вртићу, у сали на Царини, сваки понедељак, среду и петак. Тренирао је децу, водио их на такмичења, припреме и тако је радио све до 1993. године, када је осетио засићеност, требало му је нешто ново. Та новина је била кик бокс.

Генго и Жарко Секулић оснивају кик-бокс клуб. То је био први у Србији кик бокс клуб, ван Београда. Почну са тренинзима у Хали спотова у Великом парку. Позову Симић Драгослава – Кишка, који је био омладински првак Југославије у боксу, да им помогне у делу бокса. Нешто касније, Генго крене са својим клубом „Дон“ у сали Основне школе „Андрија Ђуровић“:

Генгов Клуб борилачких вештина “Дон"
Генгов Клуб борилачких вештина “Дон”

„Кренуло је то добро. Један мој пријатељ, Милун Осмајлић из Никшића, стари каратиста, упознао ме са Драганом Батом Огњеновићем, такође из Никшића, који је био професионални првак света у кик-боксу. Доведем га у Ужице, са још седморицом младића из Никшића, џудиста, каратиста, неке савезне судије и направим први јавни тренинг у Ужицу у хали. Хала је била пуна, јер многи су чули за кик-бокс, али нису знали шта је то. То је било 1995. године. Два дана су били у Ужицу. У „Андрији Ђуровић“ импровизујемо неки ринг да покажемо како се ради и у рингу. Али, те 1995. године добијем позив за војну вежбу. Два месеца сам био на војној вежби и онда добијем позив за првенство СРЈ у Никшићу. Мене пусте тај викенд, поведем Жарка Секулића и Душка Полића и обојица буду прваци у својим категоријама. Почнем да радим сам са пет клинаца у сали Гимназије, када је директор био Блажо Чубрило. Имао сам и салу у ОШ „Душан Јерковић“, коју ми је дао директор Ратко Трмчић. Због свог тог посла, нисам ни знао да се спрема меч Југославија – Италија у кик-боксу у хали. То су ме обавестили моји ученици. Тада сам седео у гледалишту и гледао како другима дају плакету за развој кик-бокса у граду. Било је добацивања, лично мени: „Генго, иди ти прими плакету“. Није ми било право.
У бутику ‘Јеремичак’, у тржном центру Драгстор се вршио упис. И одједном ме зову и кажу ми да су деведесет двоје уписали за један дан. То ми је дало ветар у леђа. Почнем са директором Трмчићем да тражимо спонзоре да реновирамо салу и цело лето 1996. године провео сам штемајући”.

Ништа без енузијазма, да њега није било ужице би још било паланка.

У то време Генго крене са реалним аикидом. Љуба Врачаревић му је послао једног тренера. Радио је и карате у Стапарима, Биосци, Сирогојну, Кремнима и Равнима. Поред реалног аикида, те 1996. године основао је и теквандо клуб. Тада је Генгов клуб борилачких вештина „Дон“, у каратеу, кик-боксу, реалном аикиду и теквондоу имао 650 чланова. Основао је предузеће за спортске рекреације и маркетинг, а у томе му је помогао Бранко Ненадић, тадашњи директор „Нискоградње“. Све је то добро функционисало до 1999. године, до бомбардовања.

Генго, Сандра и представници власти у Хали
Генго, Сандра и представници власти у Хали

“Нису дали да се уђе у школе месецима, па су престали тренинзи, а децу после тога тешко да сам могао да анимирам. У међувремену сам добио позив да радим као шеф обезбеђења Горице Гајевић. Стицајем околности, останем пет година. Вратио сам се у Ужице и у Турици поново почнем са каратеом. Један колега, Обрадин Ковачевић, који је у МЗ Царина имао свој клуб, зовне ме да радим са њим. Онда нас зовну да дођемо у Мокру гору и ту отворимо клуб и упишемо 17 ђака. Онда је Кустурица завршавао салу на Мећавнику и одем горе да питам за салу. Сретнем Кустуричиног сина Стрибора и питам га да ли можемо ту да вежбамо, јер доле немамо никаквих услова. Он је рекао да ће питати тату, и дали су пристанак. Четири године сам био горе, а Ковач је остао и даље да ради, већ седма година. Код њега упознам Сандру Михајловић, имала је тада 15 година. Добро је и јако радила на тренинзима, а не озноји се нимало. Видим да је рођени борац. Посматрао сам је једно пола године, јер сам хтео да одлучим да ли да вежбам са њом или не. Ја сам пробирач, не могу са сваким да вежбам, а када осетим да има перспективу, онда вежбам и дан и ноћ. Сваки дан смо имали тренинге, што је почело да даје резултате. Она је постала правак државе и побеђивала на свим турнирима, ишли смо свуда и свуда су нас звали, јер сви воле доброг борца.

Освојила је 98 медаља, од тога 68 златних, првака државе у три федерације, освајач КУП-а, у Венецији на Светском првенству била је друга и ту су јој украли победу, Победила је Американку, Немицу, Румунку и у полуфиналу Италијанку. У финалу се борила са Иркињом, једном црнкињом. Њан тренер је био Тери Бојл, који је био председник судијске организације. Пошто смо снимали, имали смо доказ да је Сандра већ имала победу пре продужетка, али ништа није вредело. Предложио сам је те године за најбољег јуниора и за спортисту града. Имао сам папире од Илије Јорге и Марка Ницовића о њеним победама, али комисија ју је дисквалификовала, а да то нисмо ни знали. Отишли смо у позориште и надали се проглашењу, али нам је рекао један новинар да је Сандра дисквалификована, јер ми нисмо чланови Карате федерације Србије. Прескочена је номинација за јуниоре, јер кажу да нису имали кандидата. То ми није било јасно да град од 60.000 становника није имао кандидата у јуниорима за најбољег спортисту.

Омиљени тренер са својим будућим шампионима
Омиљени тренер са својим будућим шампионима

Сандра се после тога толико деморалисала, да је напустила карате. Следеће године покушао сам да је анимирам и, као репрезентативца јапанске карате асоцијације, одведем је на Европско првенство у Лондону. Тамо је узела бронзану медаљу појединачно и бронзану медаљу екипно.”

Сем Николе Филиповића, Светског првака у кик боксу, и успешне првакиње Сандре Михајловић, најуспешнији ужички тренер борилачких спортова Миладин Даниловић Генго издваја: Душка Полића и Жарка Секулића, који су били прваци СР Југославије, најбољег Горана Милића Чиготу који је био у „Црвеним береткама“, а сада је у Легији странаца. Од млађих категорија, ранијих година имао је тројицу првака централне Србије, затим Душан Лазовић, Огњен Љубојевић , затим Дамир Благојевић, Свеле Гардић, Срећко Караклић, Анђела Церовић, Милан Романов, мали Рус.

Генго је једини од оних првих легендарних ужичких каратиста с почетка седамдесетих који је остао професионално везан за карате и остале борилачке спортове. Остали су постали рекреативци.