„Istreseš siću iz džepova, Idealno kad kupuješ semenke, kikiriki i slične zezalice za zube. A onda podelimo kad počne film, tebi bele, meni crne (suncokretove).“ – Vlade Štringla pred bioskopom „Partizan“ na Trgu jula 1968.
Povešću vas u užičku prošlost u 1968 godinu. Užice je, kao i svi gradovi u Srbiji, imao svoje “semenkare”, kojima je ovaj posao išao dobro, jer su mušterije svih uzrasta kupovale svakodnevno fišeke pune hrskavih, pečenih semenki i kikirikija. U mlađim danima to su bile obavezne stvari pri svakom „blejanju“ po ulici. Negde u drugom razredu gimnazije nekad i ranije Koktu ili Koka kolu bi zamenili pivom, a slane grickalice cigarama.
Užički prodavci slanih zanimacija i pre i posle Drugog svetskog rata su bili kultne ličnosti, sve do kraja osamdesetih godina 20 veka. Najčešće su se mogli čuti na fudbalskim utakmicama, ispred bioskopa, poneki bi se pojavio i ispred pozorišta na svim manjim i većim manifestacijama. Ono što ih je odvajalo od normalnog sveta je osobina provlačenja kroz najvecu gužvu i jake glasne žice. U njihovom asortimanu mogao se naci kikiriki, semenke, suncokret, pa onda tu zaluta koji kukuruz, il’ nekakvo kestenje. I tako na užičkom stadionu tokom utakmice vikne Brzi Semenkar: -„Ajmo narode još malo pa nestalo, navali staro, mlado… Zanimacije, zanimacije“. – Dunjac: „Ej ti, daj ovamo dve čašice semenki (a dok ga Brzi uslužuje oni degustira ostalo iz korpe).
Prosto neverovatno je bio odlazak u bioskop bez slanih grickalica. Kupovali smo ih u par kioska, više kod uličnih prodavaca koji su ih nudili u pletenim korpama ispred ulaza u bioskope, i pakovali ih u fišeke od papira. Iako su često bile suviše slane, uživali smo u njima kao u najukusnijem delikatesu. Pođem u bioskop i kažem mama (ja moju majku nisam zvao keva), izlazim, daj mi 100 dinara da imam za semenke i kikiriki. – Mogla sam i ja da ti spremim. – Ali, mama ukus nikada ne može da bude isti kao kada kupim kod Brzog Semenkara…
Kiosk Goranaca u kome su prodavali „slane zanimacije“ bio je tu u Obilićevoj ulici, gledajući prema Malom parku, levo je bio stari hotrel „Zlatibor“ preko ulice kiosk „Slanih zamimacije“ gore na ćošku Borbina trafika a dole zlatarska radnje, na uglu sa Omladinskom ulicom Raketina autobuska stanica iza „Žute zgrade“… Bio je tu u kiosku i Suljo Badem, ali jednog od prodavaca „zanimacija“ Užičani su zvali „Brzi semenkar“. Brzi je odrastao Užicu, još kao savim mali dečak je prodavao slane zanimacije na svim javnim mestima gde su se okupljali Užičani. Generacije su zapamtile njegov glas, dobro oratorstvo i skretanje pažnje širokim narodnim masama sa:
„Navali narode semenke, kikiriki, semenke, suncokret, semenke, suncokret, kikiriki, kikiriki, kikiriki, semenke, suncokret, kukuruz, semenke, šljive… Zanimacije, zanimacije!!! Ajmo navali narode još malo pa nestalo, gimnastika za zube, melem za creva, lek za živce (pa udahne pa krene opet isto).
Danas u svakom supermarketu u Srbiji, pa čak i na novinskim kioscima, možemo kupiti fabrički zapakovanu kesicu svoje omiljene grickalice, ali, to nije to, i da ništa ne može zameniti ukus onih koje su kupljene kod uličnog semenkara. Sa nestankom užičkih semenkara nestalo je i dela atmosfere onog nekadašnjeg Užica kada smo se dobro poznavali, poštovali i voleli.
