Bio sam u Jagodini i kad je bila još Svetozarevo (po Svetozaru Markoviću, borcu za socijalnu pravdu). U vreme SFRJ nije bilo osobe koja nije znala kako izgleda etiketa “Jagodinskog piva”, sa brkatim veseljakom čiča Losom na etiketi.Tada je to pivo i etiketa bili zaštitni znak varoši a jagodinci veoma ponosni na njega.
Prvo iskustvo sa Jagodinom imao sam, mnogo pre te prve posete ovom gradu. Uz famoznog Jagodinskog Čiču, nasmejanog brku odenutog u pomoravsku nošnju koji te sa zarozane etikete na orošenoj flaši zove na još jedno pivo ispred nekog podruma pića, negde u nekoj od skrajnutih užičkih ulica. Pivo ko pivo, važno je da drma, uz njega te veže sentiment. Bio sam u gimnaziji, sa ove distance tada je sve bilo lepo, pa mi je i Čiča ostao u dragoj uspomeni. Voleo je Čiča nas, voleli smo i mi njega, posebno nakon nekoliko flaša, dok blago pripiti pratimo nastavu i čekamo zvono za kraj poslednjeg časa.
Tako je Jagodina tavorila u mojim sećanjima sve dok Srbija, nije postala zemlja propletena i razorena pipcima kriminalno-političko-estradne hobotnice koja čitavo društvo sve dublje vuče u ambis korupcije. Od 2000. naovamo, postala je država sa tek pokojom vidljivom insignijom: zastava, valuta, himna u kojoj je upitno sve, osim Boga.
Varoš Jagodina je 2008. Proglašena za grad a prvi predsednik tj gradonačelnik je bio Dragan Marković Palma. Danas je to omanji grad do koga se stiže autoputem kroz šumadijska brda i brežuljke. Tokom Palminog presednikovanja mesto je postalo poznato u granicama nevelike Srbije, uz mediski lansirane besomučne priča o zoološkom vrtu, muzeju voštanih figura, akvaparku, srpskoj obali u “obližnjoj” Paraliji, bratskim posetama Egiptu, veštačkom snegu, novčanoj pomoći “na ruke” u vidu koje hiljadarke, i ko zna čega još sve ne.
U toj Srbiji, rasparčanoj na feude lokalnih moćnika, od kojih svako u svom ataru predstavlja vrhovnu vlast, jedan od takvih feuda je i Jagodina. Posed u privatnom vlasništvu Dragana Markovića Palme. Čoveka obrijane glave, krupnog i oblog torzoa, sa rukama koje kao da lebde oko tela, robotskog lica bez znakova emocija, bez prostora za i najmanji osmeh. To i takvo lice, koje i inače često, bljesne sa televizija ovenčanih nacionalnom frekvencijom umesto čiče Losa je danas zaštitni znak Jagodine. Jagodinsko pivo sa čiča Losom na etiketi, danas se proizvodi u Valjevskoj pivari.
Ostao bih dužan u ovom članku da vam neotkrijem ko je bio čovek Lica nasmejanog rumenog brkajlije koji nazdravlja svim pivopijama naširoko je poznato, ali ono što manje ljudi zna je činjenica da deka sa “Jagodinskog piva” nije izmišljen lik i delo mašte nekog ilustratora već da je zaista postojao, imao svoje ime i prezime i neverovatnu životnu priču.
Brka sa nalepnica “Jagodinskog piva” zaista je postojao i zvao se Milosav Mitrović iako je bio mnogo poznatiji pod nadimkom Losa.
Rođen je 1892. i živeo je u selu Dragovo u srcu Šumadije. Borio se u Prvom svetskom ratu kada je bio teško ranjen zbog čega su mu amputirane obe noge, ali to nije uništilo njegovu volju za životom.
Naprotiv! Hroničar Dragova, sela rekovačke opštine, Miroslav Ž. Simić, u izjavi za Blic od pre nekoliko godina ispričao je da je čiča Losa bio jedna od najomiljenijih ličnosti u selu. Imao je čeze i konje i često je išao u Jagodinu kako bi popio pivo u čuvenoj “Šarenoj kafani”.
Tamo je i upoznao neke radnike pivare koji su radili u komercijali. Oni su ga i pitali da li bi mogli da ga fotografišu. Losa je pristao i u zakazano vreme se pojavio u kafani, doteran i sređen, i tako je nastala fotografija koja će se uskoro naći na svim flašama “Jagodinskog piva” od Vardara do Triglava.
Ipak, prošlo je još neko vreme pre nego što je Milosav Mitrović saznao da je postao poznat. U selu su svi znali da su ga slikali, ali ne i zašto. Tek kada je u prodavnici ugledao nalepnicu sa svojim likom mnogo se obradovao. Pričao je da će na taj način živeti večno.
Nakon toga, Losa je imao besplatno pivo u bilo kojoj kafani ili restoranu gde se točilo i prodavalo “Jagodinsko”. Pivopija, kakav je bio do kraja života, i te kako je znao to da ceni.
