Нисам сигуран, ипак мислим да је традиција, да у пролазу до места за риболов треба да се поздраве рибари не са “сретан улов мајстори”, већ са једноставним „БИСТРО“, што је по мом мишљењу настало баш овде Ужицу, на Ђетињи.
О некадашњем колективном, јединственом, ужичком “риболову” на Ђетињи писао је профа Лале Милосављевић:
– “Није било ни лако ни једноставно, заустављати Ђетињу. Како се она томе опирала, знало би се из немирних снова неимара бране на малој а тако снажној води. Шта ли су то мајстори клесари и зидари у темеље морали узидати да им виле обноћ напоре не разграђују, не зна се. Онако, како се то види, ваљало је имати снаге, и памети, и знања, и умења, и снова и сновиђења, па да настане Велика брана на нашој реци. Ипак су мудрост и људска реч зауставиле ток Ђетиње па у корену гребена – Ристовића стене, утемељиле високи зид Велике бране.”
(…) “Високи зид Велике бране и стрмен камених обала цело то дубоко језеро Ђетиње грле суровим загрљајем. Неприступачне обале овога дела кањона Ђетиње, верује се, доприносе богаству рибљег садржаја у тој води. То су најкрупнији примерци клена, па пастрмки, а на самом почетку језера – тамо где се Ђетиње тек смирује – најкрупније кркуше, оне бркате…
Шта све гаји њихова лепа река Ђетиња стари Ужичани су, некада, понајбоље знали на Велики петак, у сусрет највећем празнику – Ускрсу. Узбуђење какво је нудио Велики петак увелико почиње на Велики четвртак, а не смири се до вечери до Велике суботе.
Они Ужичани што живе ту уз реку су највичнији у припреми за Велики петак. Они су и у дослуху са мајсторима из наших хидроцентрала, па знају и тренутак кад Велика брана буде “пуштена”.”
“Тада се граби све што под руку дође, старе завесе, вешне корпе, велика и мала сита, саргије, чак ђевђири… Некад је било довољно и оно што су на себи имали, па у риболов… Кад крене силна вода из Велике бране, учесници у риболову на Велики петак унапред су ухватили своје позиције по крајевима куда ће се већ повелика река раширити. Кад Ђетиња нарасте, све замирише на муљ и рибу. Тај мирис реке потраје до Ускрса. Понајбоља позиција на овом чудном јединственом ужичком риболову и посматраче је био код Зелене пијаце, данас је то место код Хотела “Сивоње”. На кеју, уз пијацу, све живо окитило је уздигнути зид крајем пута који иде самом обалом Ђетиње. Зид вам некако дође до паса, таман да се на њега налактите и гледате на реку као са какве галерије. На крају корита је бетонска позида до које Ђетиња нараста само у време великих вода и тада када Велику брану пуштају те је тако чисте од муља.”
“Пред велики догађај на Ђетињи најпре се узнемире патке и гуске. Настане гактање и грактање И грактање на пред сам надолазак воде, јата нестану у двориштима уз реку. Последњу измакну великој води гуске кафеџије Тиована на челу са старим гусаном, од чијег шиштања зазиру и деца и одрасли.
Кад крене први талас реке, богме, и најсмелији утекну уз обалу. Убрзо ће се повратити на одабрано место и лов почиње. Опијена риба муљем и ударом бежи самоме крају. Ритуал захватања мутне воде, издизању ловних реквизита и сакупљању крупне и ситније рибе потраје и по неколико сати. Има ту и сјајних примерака рибе као у правом риболову. Онај манговац Страјина шустера, па опаки Трита, мало, мало, па увис дигну крупну пастрмку да је силна публика види. Настане навијање, смењују се и смешне ситуације. Обично бољи примерци невештим рибарима клизну поново у воду.”
Данас Ђетиња река, ужичка лепотица, једна од најлепших река у Србији, препуна је салмонидних врста рибе и то у најстрожем центру града. Нема више пуштања Велике бране али опет има риболова у самом центру града, спорског риболова. Нигде то у Србији нема, осим у Ужицу, где риболовци хватају прелепе примерке поточне пастрмке, младице и липљена баш у центру града. Хватају, али и пуштају! Захваљујући томе риба овде опстаје, расте, мрести се, зато је доста има, баш зато. Природа се само постарала да салмониде имају идеалне услове за живот у Ђетињи, нашој малој реци, лепотици.
Саломониде која живи у Ђетињи тражи одређенуну температу воде у којој је велика количина кисеоника и брз проток реке.
Лов пастрмке на Ђетињи је посебно занимљив и од риболовца захтева максимум напора, досетљивости и искуства. Лови се на два начина, а све остало је криволов. Први начин је вештачком мушицом, или помоћу васер кугле. Други начин је варалицом: пешеви, воблери, мале кашике, и разне врсте лептира. Ужичани су познати и као прозвођачи мушица, као што је Дарко, или воблера, као што је Мато или Срђан Сикац.
Пастрмка из Ђетиње има повећу главу са тупом њушком и велика уста са оштрим зубима. Пераја су јој прилично широка, заобљена и чврста. Леђа су јој тамнозелена, тамносмеђа или тамносива, понекад готово црна. Бокови су обично зеленкасти или жућкасти, а трбух сребрнаст, жућкаст или светло сив. Распознаје се по црвеним или црним тацкама по телу. Младе пастрмке се од старијих разликују по боји, која им се устаљује тек након две године.
Лов варалицом је посебна прича за себе и може бити успешан само ако се варалица правилно користи. Искусни ужучки риболовци, који и на националној телевизији имају своје емисије, и остали, при правом раду варалице у води могу да осете њене вибрације на врху штапа. Деловање варалице на рибу зависи од брзине провлачења и тренутних услова у води. Брзина повлачења варалице зависи од самог типа, па на пример, ако вучемо лептира преспоро, крилце се неће окретати и потребно је убрзати. Блаф, на далеко познати ужички риболовац, у једној својој тв емисији рече: “Варалица треба да симулира рањену рибу или лак плен, зато зависно од места на коме ловимо треба прилагођавати и кретање варалице. Ако варалицу забацујемо низводно, чинимо то преко матице у супротни угао почетка брзака, неколико пута окренемо ролу и дозволимо матици да за нас покреће варалицу, док је полако усмеравамо назад. Када варалицу бацамо узводно, врх штапа држимо усправно и намотавамо таквом брзином да се варалица креће мало брже од самог тока воде.“
Од Уставе на Ужичкој плажи, па наниже и у току Ђетиње до моста са локалима, за варалицом или мушицом помаме се пастрмке тешке и по два килограма. Има и младице, ловљено је или примећено у вировима Ђетиње примерака дугих и један метар. И липљен, љубитељ чистих и брзих вода, већ неколико година је становник Ђетиње, хватани су комади и по килограм тешки. Ситнијих примерака на Ђетињи има на хиљаде.
Инцијатива да би Ужичани могли у центру града да лове капиталне саломониде почела је пре три деценије, када су ужички риболовци желели ово што данас имају. Прво су протерали рибокрадице са Ђетиње строгом контролом, уз помоћ ужичке полиције, јер рибочувари тада нису имали велика овлашћења. У то време у Ђетињи је било поточне пастрмке, али у много мањем броју и не тако крупне и јаке као сада. Скоријих дана пегаву грабљивицу, дугу 61 центиметар, уловио је Стефан Јовановић. Чим је рибу своје риболовачке каријере извукао на обалу и овековечио улов, вратио ју је у брзаке.
Када су се Ужичани решили рибокрадица, почели су са акцијама чишћења реке. Упоредо су подизали свест код риболоваца и обучили их да обале реке пре одласка са пецања оставе чистијим него што су биле. Затим су реку порибили младицом и липљеном. Од мало су Ужичани добили много, толико да ужички риболовци имају то на чему им многи завиде.
Ђетиња је некада повремено носила црвенило или некакав други колорит. Било је то због отпадних вода које је испуштала фабрика “Цвета Дабић”, касније под именом “Фротекс”. Срећом по живи свет реке и риболовце, али не и по запослене који су радили у овој фирми, текстилни гигант је деведесетих престао са радом. На сваке три године, ужички риболовци раде мониторинг рибље основе, доказује да је Ђетиња пуна рибе – како у језеру Врутци и кањону између ове хидроакумулације и Ужица, тако и у самом граду. Ипак, квалитетно чување вода захвалније је од сваког порибљавања.
Новинар Лојаница је писао:
“Пастрмка, младица и липљен су ту, сад их треба чувати. На том задатку су већ неколико година чланови удружења “Аласи са Ђетиње”, млада гарда ужичких пецароша. Нису само спортски риболовци, већ и едукатори и десна рука рибочуварима. Установили су правило “ухвати и пусти”, до ког држе као до Светог писма.”
Температуром од 12-13 степени и природном храном, коју риби нуди у изобиљу, Ђетиња је идеално станиште за салмонидне врсте риба.
Неколико пута се дешавало да из канализационих испуста у реку доспеју загађујуће материје, услед којих је било тровања рибе. Душа заболи кад видиш мртву пастрмку или липљена. Од градских власти и инспекција риболовци су упорно тражили да казне одговорне, али до сада се није чуло да је икада неко одговарао због тровања реке и помора рибе.
