Miloša Nikolića – Miška Sajdžiju sam upoznao u sajdžiskoj radnji Petrovića, onoj najstarijoj, u koju sam rado svraćao vraćajući se iz Gimnazije kući, zbog Zdravka Sajdžije koji je tu radio. Zdravko je bio divan čovek, pričao je veoma zanimljive priče. Tu je tada često bio i Miško Nikolić, Zdravkov najbolji prijatelj. Miško je radio u “Cveti Dabić”, ali je većinu slobodnog vremena provodio u radnji sa Zdravkom kome je pomagao. Tada je dobio nadimak “Sajdžija”. U takvoj atmosferi sam se sam zanteresovao za sajdžijski zanat i Miško me onako, usput naučio da popravljam budilnike.
Kasnije je Zdravko otvorio svoju privatnu sajdžisku radnju kod samoposluge “Obnova”. Miško je radio sa njim. Posle toga je bio trgovački putnik za fabriku čokolade “Inka”, ali je dugo, kao sajdžija, radio sa Zdravkom, koji je bio i njegov kum.
Jednom prilikom Miško Sajdžija je rekao: “To je bilo u mojim mlađim danima. Ta radnja i danas postoji, a nekada smo je zvali sajdžinica kod „Obnove“. Vlasnik radnje je bio moj veliki drugar, baš smo se dobro družili, te mi je bio i kum. Kao sajdžija stalno me je nagovarao da radim sa njim. I ja malo-pomalo počnem da radim sa njim i zavolim taj posao. Posle sam ga radio 20 godina. Lepo sam i zarađivao tih 20 godina. Istovremeno sam radio kao trgovački putnik za fabriku čokolade „Inka“. Pre podne sam putovao i radio sa čokoladom, a popodne sam radio u sajdžinici i to svako popodne, jer je imalo puno posla. To je bilo vreme kada je popravljanje satova cvetalo. Ljudi su nosili satove mnogo, mnogo više nego danas. Sada sajdžija skoro da ne postoji. Šta je njegov posao danas? Više prodaju satove, a popravka se svela na zamenu baterija, kaiša ili narukvice. U naše vreme nije bilo dozvoljeno da mi prodajemo satove, već su za to postojale trgovinske radnje. Satovi su tada bili čista mehanika. Sa velikim uspehom smo ih popravljali.”
Užičani kada me vide na ulici zaustavljali su me da im pogledam satove, da im očistim ili popravim neki stini kvar. Bilo je to lepo vreme, ali smo mnogo radili. Ostajali smo i noću do 12 sati. Zimi, kroz staklena vrata samo vidimo miliciju kako šeta ulicom i nikoga više. Kum je relativno mlad umro, a njegov sin nastavio sa poslom. Ja sam napustio taj posao i nastavio da radim kao trgovački putnik. Voleo sam trgovinu. Moj pokojni otac je takođe bio trgovac u trgovinskom preduzeću „Čigota“. I ja sam to zaveleo i nisam pogrešio. Kada nešto voliš što radiš onda i zaradiš. Posle sam se oženio…”
Miloš Nikolić je danas vlasnik radnje u kojoj se prodaju meso i riba „Akvarijum“, kod zelene pijace. Starijim Užičanima poznatiji kao Miško Sajdžija je otvorio svoju radnju u vreme kada je bilo najteže, u vreme inflacije. Prvo je zajedno sa Mićom Jarakovićem držao diskont “MM”, kod pijaca. Kasnije se odvojio i kupio lokal, preko puta “MM” diskonta. To je bio magacin građevinskog preduzeća „Zlatibor“ i pretvorio ga u mesaru. Mićo Jarak je u konzorcijumu sa još nekoliko ljudi kupio „Sreten Gudurić“.
Ime „Akvarijum“ je malo čudno za jednu mesaru, ali je i to Miloš Nikolić pojasnio: “Kada sam hteo da otvorim lokal, u početku sam mislio da radim samo sa ribom, ali tokom pripremanje lokala, video sam da ima tu prostora i mesta za meso. Pored toga, tu je i pijac. Sada je to radnja za promet ribe i mesa”.
Miško Sajddžija je jako ponosan na svog sina Vladimira, koji je nekada bio najmlađi avio kapetan u Srbiji. Rekao je: “Vladimir je oduvek voleo avione i otišao je u Vršac da se školuje. Završio je školu sa najvišem ocenama. Kao kapetan instruktor na boingu 737 radio je u našem „Aviogeneksu“, a odatle je na poziv otišao u Afriku, gde je radio dugo godina. Zatim je otišao u Slovačku, gde se oženio Slovakinjom. Tu su osnovali svoju privatnu avio kompaniju. Međutim, vukla ga je želja da se vrati u Srbiju. On se vratio i zaposlio se u „Er Srbija“, a njegova žena i dalje vodi kompaniju u Slovačkoj. Vladimir je sada u Italiji na obuci za tip aviona koji će leteti za Ameriku”.
U Slovačku je mladi Nikolić stigao sa zvanjem kapetan-instruktor na „boingu 737“. Vredno je radio u „Aviogeneksu“, odakle ga je poziv odveo u Tunis, gde se nije dugo zadržao, jer mu je stigao poziv da preuzme komande dvokrilaca „Er Slovakie“. Došao je u Bratislavu. Taman se skrasio, upoznao Katarinu Klajn, buduću suprugu, a kompanija u kojoj je radio je bankrotirala. S budućim tastom Vladimirom Klajnom, došao je na ideju da otvori avio-kompaniju koja će se isključivo bazirati na čarter letove. Pronašli su dvojicu Slovaka i Bugarina. Skupili smo nas petorica pola miliona evra, od nemačke lizing kuće iznajmili „boing 737-400“, registrovali firmu i započeli posao… Avioni „Er eksplora“ prevezu 2.500 putnika dnevno. U Kompaniji radi 500 zaposlenih.
Godine 2016. Vladimir Nikolić, sin “Miška Sajđije” je kapetan aviona koji će poleteti za Njujork.Tada je rekao za Beogradsku hroniku: “Avion za interkontinentalni let dosta se razlikuje od uskotrupnih aviona kojima srpski piloti lete. Razlikuju se po veličini, broju sedišta, količini goriva, poseduju modernije sisteme i komforniji su, Let traje oko 10 sati, u avionu su tri člana pilotske posade i 11 stjuardesa. Svako od članova posade će imati oko tri sata vremena za odmor. U biznis klasi jedno mesto je rezervisano za posadu“. Pred let pilot mora dobro da se odmori. Poletanje je rano, u 7.30, ali na aerodromu moram da budemo dva sata pre poletanja. Posada mora dobro da se naspava da bi bili u dobrom psihofizičkom stanju.
Pre četvrt veka kapetan na letu Beograd–Njujork morao je ručno da crta mapu leta, dok danas tehnika u mnogo čemu olakšava posao pilotima. Imamo utrojene sisteme koji funkcionišu besprekorno, pa ako dođe do otkazivanja nekog sistema bez problema nastavljamo dalje. I danas postoje mape koje se ručno crtaju. Kad dođemo na brifing, ručno ćemo nacrtati mapu.”
Mediji su tada objavili da je do sada prodato 20,000 karata za letove prema SAD, a da među kupcima prednjače oni iz regiona, naročito iz Grčke i Hrvatske. Promotivna cena karte iznosila je 453 evra.
